Из неког разлога верујемо да ако опростимо, онда чинимо великодушан гест према ономе ко нас је увредио. Чини нам се да, ако опростимо, онда подносимо невероватну жртву. У ствари, опроштај није жртва или великодушан гест према особи коју мрзимо. Опраштање је ослобођење! Ослободите се! А користи од праштања су првенствено за нас саме.
Свако од нас одлично зна да су озлојеђеност, мржња, бес терет који се веома тешко носи, са којим се тешко дише и са којим се тешко живи. Мржња, жеђ за осветом – ствари су често једноставно „преплављене“. Жртву непрестано прогањају „црне” мисли о њој, које се врте у зачараном кругу и заиста умањују квалитет нашег живота. Због тога је човек лоше расположен, може бити мрзовољан, агресиван, неповерљив, оштар према онима који ништа нису криви. Често таква особа губи интересовање за живот, прекида контакте са људима које је имала пре онога што се догодило.
Други проблеми, укључујући и тешке телесне болести, појављују се као сателити овог „оптерећења“… Али не видимо да је цео овај ужас који нас окружује директна последица чињенице да не можемо да се ослободимо ситуације, да нас је трауматичан инцидент одвео у ропство. А разлози због којих не можемо да се ослободимо овог ропства су увреде, мржња, жеђ за осветом, бес који носимо са собом, негујемо и негујемо.
А шта је сам предмет нашег беса? Преступник није ни врућ ни хладан од наше мржње, озлојеђености и љутње. Најчешће то уопште не примећује, а и ако осети на себи, оправдава се. И прилично често, и обрнуто, окрећући све наопачке, оптужује и страну за агресију, прогон, лош однос према њему, што је и сам увредио.
А за кога је то лоше? Лоше је за некога ко стално носи овај терет са собом, љути се, пати од тога. Ова искуства су најтежи терет који лежи на срцу, на души и не дозвољава да нормално живи онај ко носи бреме мржње.
Знате ли како то изгледа? Замислите да скупљамо притужбе из нашег живота: велика туга је велики камен, мала је мала. Сакупљамо замерке у огромној торби. Ово камење нам је потребно да бисмо, упознавши особу која нам је нанела овај прекршај, узели одговарајући камен и бацили га, да бисмо се, коначно, осветили, „вратили правду“. Али не знамо где и када ћемо срести особу која нас је увредила. Зато морамо увек и свуда носити ову огромну торбу испуњену камењем. Већ смо исцрпљени под тим, губимо последњу снагу, не можемо ни да размишљамо, ни да се крећемо како треба, изгубили смо сва интересовања, не можемо да уживамо у животу под таквом тежином, али вучемо, вучемо…
Многи мисле да је растанак са мржњом тежак и болан, да је невероватно тежак. У ствари, лако је опростити. Гледао сам како људи проналазе радост и самопоуздање стотине пута када опросте свом насилнику. Само треба трезвено сагледати ситуацију.
Замислите: ходате са овом тешком торбом преко моста и … падате у воду. Шта ће се десити? Прво што ћете учинити је бацити торбу, чак и ако се тамо налазе веома скупе ствари, иначе једноставно нећете моћи да се спасете. И то можете учинити врло брзо и лако. А живот нам је неупоредиво дражи од било чега, а још више камења огорчености и жеђи за осветом. Због њих не би требало да идете под воду. Боље их је пустити да се удаве, јер љутња, мржња, жеђ за осветом врло брзо расту у души. Ово је такав коров који не треба негу, који се сам шири огромном брзином и уништава све око себе. Чим семе овог корова удари у плодно тло – то је то, крај! И особа више неће осећати радост, неће имати светле жеље и неће бити отворена за свет и креативност. Све најбоље побиће коров. Човек пати, жели да се ослободи корова-преступа, али … одједном схвата да се уместо корова, ако се извуче, ствара празнина. Празно место. И он се уплаши. Дакле, људи се плаше ове празнине. Ако сада одустанем од прекршаја, шта ће ми тада остати?
– И шта да радим?
Пошто се показало да смо дозволили да овај коров расте у нама, и пошто је услед његовог уништења настала празнина, морамо узети потребно семе и са њима посејати душу. Да, неко време ће се осећати празнина. Али тада ће семе – добро, љубазно – никнути. Тада ће се појавити воће које ће испунити ово празно поље …А пустити да коров даље расте је бесмислено. Док се не ослободите мржње, без обзира шта покушавате да урадите: ослободите се бола или се нађете у нечему, добар резултат, највероватније, неће бити. И многи преживели то знају.
Шта сејати уместо ишчупаног корова? Познато је ово семе: добра дела, помоћ другоме, молитва, милостиња. Све су то семена којима можемо засејати насталу празнину, добити здраве изданке, а потом и плодове. И морате стално пратити своје поље. Јер ако стално газиш здраво семе и пустиш да коров поново расте, онда ништа добро неће расти.
Узмите Јеванђеље, прочитајте шта се десило са Христом. Да се и сам Бог у телу разгневио, онда нико не би размишљао довољно! А шта је са Серафимом Саровским, који је претучен, који је ходао са мотком? На кога је био љут?
Ствар је у томе што је Серафим Саровски све засадио цвећем љубави. И само нам баци семе корова – и брзо расте. Ово је разлика између нас. Видите, наше тло је другачије! Његов коров није растао, али ми растемо, и како они расту! Ми их плевимо – али и даље расту, расту… Ово је чак и за оне који се још труде, раде на себи. А има и оних који гаје и свој коров – огорченост. Тамо је, уопште, све обрасло чврстим чичком.
Често се човек толико навикне на све увреде, на неред у себи, да више не може да се удаљи од извора насиља. На пример, муж туче своју жену. Чини се да треба да одвојимо ноге од њега, али она не бежи, она наставља да издржи, да тражи неке аргументе „за“, изговоре: он ће умрети, он ће умрети, он је стварно добар, он побољшаће се, а деца ће остати без оца…У ствари, разлог је то што их увреда везује, што она не може да му опрости, она се још нада да ће се осветити, да ће добити његово признање и надокнаду за неправде које јој је нанео.
Убеђен сам да људи који су стално физички злостављани треба да беже из ових односа. Али ипак треба опростити ономе ко је увредио. Не враћајући се на ову везу. Да ли то значи да жртва треба да потисне своје емоције? Ни у ком случају! На емоције као на снажно осећање мора се одговорити. Ако желите да плачете, свакако треба да плачете. Ако желиш сажаљење, онда га треба добити, ако постоји агресија, онда треба и реаговати на њу. Али да то урадите на најбезбеднији и прихватљив начин. Односно, немојте се свађати, не истресајте зло на друге, не говорити безобразлуке у присуству деце, већ, на пример, идите у шуму, где можете да вичете, а да никога не уплашите, да тучете јастук, да ломите фотографије са особом која вас је повредила, ослободити се стреса бављењем спортом, у базену итд. Свако средство које ће вам омогућити да реагујете на емоције биће добро, али неће нашкодити вама, вашој души и онима око вас. И наравно, не супротстављајте реакцију емоција на потребу за опроштајем. То су две различите ствари.
Важно је запамтити да је веома, веома тешко одмах опростити увреду. Ако кажете: „Опраштам“, то значи да се иза ових речи крије огроман и свакодневни рад душе. Уклоните један слој прљавштине, а испод другог, трећи. И сваки мора бити веома пажљиво очишћен. Али вреди запамтити – и све се поново преврнуло, идемо! Опет се распламсао озлојеђеност? Није страшно! Страшно је поново се вратити у ово стање тоталне озлојеђености. Само треба поново опростити. Сваки пут ће се следећи опроштај давати све лакше, постепено ће се увреда све више повлачити. Једноставно сваки пут треба да спречите даље самоуништење.
Сетите се нашег примера: огорченост је врећа тешког камења? Ако га носите цео живот, шта ће се десити? Он, ова торба, једноставно ће избацити све остало из живота. Губите здравље, тешко вам је, отпадају вам леђа, али истовремено имате један циљ, најважнији. Да не изгубите торбу – то постаје важно! Све нормалне жеље, сви голови – све је отишло у други план због ове торбе. Човек са хроничним притужбама је толико измучен овим теретом да на крају не види никакву перспективу и генерално губи смисао живота. Kамење вуче на дно. Често се ради о самоубиству. Све је то последица управо овог неопраштања.
Зато сипајте ово камење у море. Све и свашта! Затим дубоко удахните. Не губите време … иначе ћете се сами наћи у леденој води …
Превод редакциј Чудо
khasminski.ru
