Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирије одржана 25. јануара 2026. године на светој Литургији у храму Светог Саве на Врачару
У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћo и сестре, чули смо два одломка из посланица aпостола Павла Тимотеју и Ефесцима и чули смо два одломка из Јеванђеља. И не зна се шта од онога што је прочитано и што смо чули носи у себи снажнију и важнију пороку за нас хришћане, за наше животе.
Најпре из одломка из Јеванђеља по Матеју видели смо да је Господ из Назарета отишао у Галилеју. У Назарету је започео или, боље рећи покушао да проповеда о Царству Небеском, али тамо је био одбачен и отуда је она реч која каже да нема пророка у своме месту. Међутим, важније од тога је чињеница да је Господ отишао у Галилеју незнабожачку, како вели Јеванђелист. Дакле, отишао је у крајеве у којима су живели они који нису били део изабраног народа Божјег, а иако је било таквих, они су разводњели своју веру. Овим поступком Господ показује да није дошао само неком човеку или одређеној групи људи и да оно што често и ми мислимо да због тога што смо православни хришћани довољно је да верујемо и да је Бог само наш или, још погрешније, да смо само ми Божји. Чак и у Старом Завету изабрани народ Божји није том својом изабраношћу имао одређене привилегије у односу на друге људе.
Бити изабран значи имати службу или, како ми то данас волимо да кажемо, имати одговорност, тј. позвани смо, ако смо изабрани, да сведочимо и да служимо, како каже апостол Павле, у савршавању светих дела служења, да служимо сазидању тела Христовог. Јесмо почаствовани и јесмо привилеговани утолико што нас је Бог препознао, али немамо привилегије у односу на друге чињеницом да смо део народа Божјег и чињеницом да смо изабрани, него свако има одређен посебан дар од Бога. Једни су, вели, апостоли, други су пророци, неки су јеванђелисти, а онда имамо и пастире и учитеље. Свако има одређену меру дара Христова да би кроз тај свој дар, служећи сведочењу Царства Божјег, узрастао у меру савршенства, у меру савршену, у меру пуноће Христове. А усавршавати и испуњавати свој дар значи одговорити Богу и кроз свој дар дозволити да Он оприсутни Себе, да Он буде видљив кроз наш дар, тј. кроз наше сведочење.
Дакле, чак ни изабрани народ Божји није био привилегован, него је добио службу да сведочи свим људима тајну Христову. И зато Господ, одбачен међу од својих, показује да је Бог свих људи и одлази у Галилеју незнабожачку да покаже да је Он Бог који воли сваког човека и да је свако створен да дође у заједницу са Њим, у познање истине. Заједница са Богом јесте познање истине, јер Он је истина. И ту своју проповед Господ у Галилеји незнабожачкој, позивајући све у заједницу Царства Божјег, започиње речима истим оним којима је започео и Свети Јован Крститељ: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско!
Дакле, покајање доводи у везу са тајном Царства Божјег и у везу са тајном познања, показујући да, најпре, познање није један процес који обухвата само део нашега бића, наш рацио, нашу људску логику и нашу памет, него подразумева нашу свеукупност, целину, читаву нашу личност, која, наравно, укључује и нашу логику и наш рацио, али подразумева и срце, и тело, све оно што јесмо. Покајање је почетак нашег новог служења, јер покајање је процес непрестаног преображавања, процес непрестане самоспознаје, али познања које има један репер, има један критеријум и једну меру. Та мера се зове Христос, јер Јеванђеље Христово није пре свега људска концепција Бога, него је то Божје виђење човека. Дакле, у Јеванђељу нам је дато најпре какав човек треба да буде, ко је и какав је аутентичан, истински и прави човек, а онда нам је у Господу Христу дата мера, дат репер. Открио се Он нама као Богочовек, као и истински и потпуни Бог, али и као истински, аутентични и прави човек. И зато себе можемо видети само у Њему у Његовој личности. Мера покајања и мера самоспознаје јесте Господ Христос, Он као логос, Он као реч и Он као Његова реч. И зато непрестано морамо проверавати себе Њим, погледати себе у Њему.
Покајте се, јер се приближи Царство Небеско – могуће искључиво и само ако укључује у себе или, боље рећи, ако има као претпоставку праштања. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – дакле, тражећи од Господа опраштај за сваки наш пад, сваки наш промашај, подразумева да ми праштамо свима све, да немамо гнева у себи, да немамо горчине у срцу у односу на било кога. Јер такав став низводи мир, низводи сабраност у нашим душама и могућност да видимо себе у светлости Христовој онаквима какви јесмо и да онда попут Закхеја, имајући у себи непрестану чежњу за Христом, учинимо све да дођемо до Њега, да куцамо, јер ће нам се сигурно отворити, да трагамо непрестано, јер ћемо засигурно наћи, с обзиром да је Господ нас већ пронашао.
Зато, браћо и сестре, нека би Господ дао да и ми знамо да је почетак и трајни пратилац, а и крај нашег духовног живота – покајање као, како се то каже, преумљење, покајање као најдубља радост, најусрдније умилење до којег човек може да дође. Јер покајање је предуслов присуства благодати Божје у нашим животима. И том благодаћу, како исти апостол каже, треба да растемо у јединство вере и у познање Сина Божјег, у Савршена човека, у меру раста пуноће Христове, коме нека је слава заједно са Његовим Оцем и Духом Светим сада и увек и у векове векова, амин.
Његовој Светости Патријарху су саслуживали: преосвећена господа викарни епископи хвостански Алексеј и новобрдски Иларион; протојереј-ставрофор Радивоје Панић; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарх српског; протојереј-ставрофор Димитрије Касапис; протојереји Ненад Јовановић, Драган Шовљански, Иван Штрбачки и Бранислав Кличковић; јереји Далибор Стојадиновић, Дарко Николић, Бранислав Кеџић и Немања Калем; протођакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Младен Ковачевић; и ђакони Василије Перић, Марко Поповић, Бранко Гогић, Никола Рашковић и Вук Ерцег.
После свете Литургије, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одржао у крипти храма Светог Саве састанак са вероучитељима Архиепископије београдско-карловачке.
У архипастирској поуци, Патријарх српски г. Порфирије је истакао да Господ свакоме од нас даје таленат и отвара простор за сусрет са Богом, ближњима и читавим светом. Његова Светост је нагласио да свако има свој призив који је истовремено дат и задат и истакао да дар није могућност да имамо привилегије, него да служимо Телу Христовом – Цркви, а то увек подразумева крст. – Свако од нас је позван да буде свештенослужитељ, а за то нам је у животу неопходно смирење – поручио је Патријарх.
Патријарх је указао да служба вероучитеља носи огроман дар, али и огроман крст и нагласио да поучавање вери није само обично преношење чињеница. – Та личност треба да пројави Христа у сваком смислу и у сваком делу свог бића. Духовни живот је динамика која нас позива да узрастамо у меру раста висине Христове, јер без познавања истине шта год будемо говорили неће имати пуноћу – истакао је Његова Светост.
На крају сабрања, Патријарх Порфирије је упутио позив свим присутнима да се непрестано моле једни за друге.
Састанку су присуствовали: Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Српске Православне Цркве; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; и др Сандра Дабић, секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке.
СПЦ
