Кад уђеш у цркву, кроз распукле сводове, види се небо. Нас четворица смо спавали у камп кућици, нема хране, нема основних средстава за живот, али има вере и жеље да се опстане, и наде у милост и помоћ Божију. Једном смо имали само три кромпира, а нас је четворица. Ја заложио ватру и на парчету лима печем кромпир. Нека се мука сабила у души. Велим:,,Оче Саво, помрећемо овде гладни.“ А отац ће мени:,,Неће дати Бог да скапају од глади они што граде дом његове мајке.“Ја, маловерни…Погледам низ пут испод манастира, кад иде једна благочестива сестра и носи пуну корпу хране. Ето, тако је било, сејке. А колико се наш отац Бенедикт намучио скупљајући прилоге од нашега народа по белом свету. Е, кад би ти он то испричао. Замонашисмо се на Три јераднрха, отац Бенедект, отац Агатон и ја. А, види кол’ко нас је сад. Но,сањао отац Бенедикт извор воде живе, ту, у порти где је сада палма. То ти је ова братија што пуни конаке.Ја тако мним.
Наша подмаинска заједница је дисала једним дахом, куцала једним срцем. Свијали смо се у дому Божјем закриљени молитвеном брижношћу нашега оца Бенедикта. Ако је неко остајао без посла, сви смо се трудили да не остане ни гладан, ни жедан. Када сам остајала без мојих ближњих, носила ме је љубав и брижност мојих Подмаинаца да не потонем у болу, да се не сломим. Моје сузе су капале на њихове дланове, њихова љубав ме је крепила. А, мој добри отац Бенедикт…Био је од Бога послати заштитник моје душе. Није снисходио мојим слабостима. Мудро је водио моју душу уском стазом спасења.
У недељи праштања, уочи великог васкршњег поста, испраћали смо нашега оца у други манастир, на Михољску Превлаку код Тивта. Неуморни неимар одлазио је са мало личних ствари, остављајући обновљени дом Мајке Божије, уређене конаке, порту и нас, његову духовну децу. Одлазио је на Превлаку, задужбину Светога Саве да оживи велику светињу која је била скоро запустела. Испраћали смо нашега доброга оца до манастирске капије, ридајући неутешно, као какви сирочићи.
Бригу о манастиру преузео је отац Рафаило, новорукоположени јеромонах. Памтим оца Рафаила када је дошао у манастир као послушник, била сам на његовом монашењу. Увек кротак, посвећен послушању, погружен у молитву, скоро неприметан. Мало је говорио, више се молио. Наједном, као да је Свети Јован Златоусти проговорио из његове душе. Добили смо беседника и ревнитиља, пламеног борца за очување чистоте вере.Провео нас је кроз многе манастире у Црној Гори, Србији, Светоме Космету. Знао нас је у душу…ратник за веру, а безазлено дете у срцу.
Уочи календарске Нове године, Будва је попримала изглед великог вашаришта, шљаштећи окићена. Из ресторана, клубова, тргова, трештала је музика. Ми смо из тог хаоса бежали у наш храм. Са оцем Рафаилом и братијом целоноћно смо бдели под светлошћу кандила, замирисани миомирисним тамјаном из кадионица. Када сан притисне очне капке, спуштали смо се на високе стасидије, да мало склопимо очи, па смо, опет устајали, отварајући душу и ум за молитву. Ујутру бисмо се сабирали у манастирској гостопримници за трпезом љубави. Док је град, после ноћног урнебеса, спавао, ми смо делили хлеб, со и љубав са ближњима, под сводом манастирске гостопримнице.
После низа година проживљених у Будви, вратила сам се моме дому, моме граду, мојој отаџбини. Наставила сам литургијски живот под сводом Старе ужичке цркве. У Подмаинама је остао комад моје душе, на последњој стасидији, у углу храма. Жива су сећања на сваки тренутак проведен у подмаинској заједници.Понекад помислим да нисам никада ни отишла.
Отац Захарије тихује у царству небескоме. Пред упокојење, седели смо на нашем зидићу. Пребирао је зрна на бројаници, ћутећи. Потом је устао и рекао ми да га сачекам док се врати из келије. Ходао је полако, некако несигурно. Помислила сам да је уморан, неиспаван од дугих вечерњих молитви. Није се одвајао од црне бројанице по којој је пребирао чворове, у молитви. Вратио се осмехнут. На лицу се огледала необична светлост. Први пут, од како га познајем, мало је говорио. Као да је био загледан у неке непознате далеке пределе, који су се указивали његовом духовном виду. Спустио ми је у руку дар.
-Узми, сејке. Имам још један поклон за сестру Злату,ону што ми превија ногу.
Стискала сам у шаци дар, осећајући чудан немир. Отац је оборио поглед, као да је духом био у неким другим, другачијим пределима. Годинама сам га слушала, али никада није био овако тајновит, а спокојан. Пожелех да га још по нешто упитам , везано за његов завичај у Источној Србији, али одустах. На летњем сунцу његова седа брада је попримала златну боју. Чинило ми се да му је тешко, док стојимо на манастирској тераси. Очи су ми се пуниле сузама, не знам зашто. Поздравих се и пођох. Са стазе, која се од манастира спушта према Будви, окренух се. Отац Захарије је седео на зидићу, испраћајући ме уморним погледом. Закорачих на улицу, која ме одвоја од духовног дома и води у неки, другачији свет. Отац је и даље седео на манастирском зидићу. Рука се лагано подигла у мом правцу. Застадох…Пожелех да се вратим, али стари монах се тешким кораком упути у своју келију.
Упокојио се после два дана. Недуго, после њега упокојила се и мати Катарина, мајка оца Агатона. Мати је била најстарија житељка у манастиру, оштра, а правична. У манастирској кухињи је свакодневно спремала храну за монахе, бдила над њима као добра мајка. Брижљиво је узгајала поврће на малој манастирској економији. Понекад сам јој помагала, само онолико колико ми је допуштала да то чином. Нико, као мати, није умео да ме укори, на моје спасње. Подмаине су се расцветале букетом новог монаштва. Ходе утабаним стазама своје сабраће која су им изградила духовни дом.
Будви се враћам са устрепталом радошћу. Када са Брајића пукне панорама града, срце полети у радосни сусрет. Волим будванску лежерност и опуштеност.У Подкошљуну, Лазама, Господштини, Дубовици, Старом Граду, Маинама…живе моји пријатељи. Наши сусрети су непосредни, срдачни, као да смо јуче попили заједно кафу или прошетали Словенском плажом. Када прође лето, згасне бука, и жамор, град утихне. Тада смо сви комшије, сви се познајемо и поздрављамо у случајним сусретима.
Постоје та чудесна места која нам заробе стопала, мисли и жеље… С којима остајемо загрљени заувек. Све и да хоћемо тај загрљај је немогуће размрсити. Не да душа. Та увезаност је сигурност, нада, импулс животу. Ништа се ту не питају даљине. Душа је изнад свега. Духовне нити су невидљиве, а најтеже се кидају. То су морнарска ужад која нас везују за посебна места у којима одјекује песма из дубина, из праскозорја, са морске пучине, из лагума и цитадела. То су места која су заробила наше стопе, наше мисли, наше жеље и снове. То посебно место, где сам срећна без разлога и радосна са разлогом, за мене је Будва.
КРАЈ
