Једна од највећих, а по последицама за цео Балкан, и најважнијих битака у којима је Србија учествовала, тектонски судар два света, место на којем су одмерили снаге чувени бургундски оклопници, Тевтонци, војници краљевина Арагон и Кастиља, енглески витезови… са српском тешком коњицом, скоро да је непозната нашој широј јавности.
Када смо ми то ратовали против уједињене Европе?
Никопољ, 1396. године.
Са једне стране крсташка војска из заиста целе Европе, са друге султан Бајазит и његов верни вазал, млади кнез, будући деспот Стефан Лазаревић. Бројчано значајно надмоћни и боље наоружани, обесни крсташи су очекивали лаку победу. Ипак, битка је завршена њиховом страшном погибијом. Изврсни стратег Бајазит у правом тренутку даје знак Стефану да крене у јуриш, а он потпуно прегазивши комплетно десно крило крсташке војске, са бока удара директно у центар на краља Жигмунда. Историчари се слажу да је ово пресудило битку, а код неких извора појављују се и други детаљи – да је Стефан у налету срушио главни Жигмундов стег, што је изазвало панику у целој војсци која се потом у расулу дала у бекство. Наводно, стег је држао баш Никола Горјански један од најбољих витезова у Угарској и, каква иронија, супруг рођене Стефанове сестре! Српски романтичари би рекли да се у целој Европи није нашао витез који би могао да заустави Стефана, што и није далеко од истине, а они који дубље сагледавају трагедију нашег народа приметили би да су са обе стране ратовали Срби, што ће се наставити и у свим наредним вековима – дужином свих војних крајина од Јадрана до Карпата у сукобима двају царства, у првим редовима међусобно ће се убијати Срби, за туђ рачун.
Ипак, кључно питање везано за битку код Никопоља је – да ли је Србија била на „правој страни“? Стефан ратује за окупатора своје земље, суровог убицу свог оца, за оног који држи његову сестру у харему, за агресивног пропагатора Ислама, насупрот ономе што се назива „хришћанска Европа“ и насупрот своме зету Николи. Да је Стефан пришао крсташима њихова победа би била извесна, а Србија ослобођена од Турака. Историја би се другачије писала. Да ли је највећи српски витез свих времена, један од најмудријих наших владара и коначно православни светитељ, погрешио у својој одлуци? Или је можда наше (не)разумевање сопствене историје замагљено стереотипима и митовима?
Реч Турци у нашој народној свести је архетип свог зла, а реч Хришћанин представља идеал доброг. Кроз ову црно-белу призму, делује да је Србија ратовала на страни негативаца.
Важно је разумети да ли су ти што су сами себе звали „хришћанска војска“ заправо били права Христова војска? Тада је још било живо памћење на безбожно и дивљачко освајање Цариграда од исто тако уједињених витезова са Запада. Такође, пред саму Никопољску битку исти ови крсташи су вршили ничим изазване покоље православног становништва које су срели уз пут. У Средњем веку је подела на Источно и Западно хришћанство била много оштрија и једни друге су сматрали јеретицима, отпадницима. Притисци за прелазак народа у католицизам у земљама којима је владала Угарска је био велик, а на турским поседима још увек није било турчења народа и Србија је имала практично верску слободу као и пре Косовске битке. Погрешно се сматра да је одмах након Косова наступила потпуна тама за српски народ. Време деспотовине као турског вазала је време просперитета, ширења државе, градитељства и што је најважније – време каквог-таквог мира за народ (не и за Стефана и војску који су пратила Бајазита). Занимљиво је да први турски војници након Косова нису ушли у Србију да пљачкају и пале, него су дошли као савезници Лазаревића на Миличин позив, да јој помогну у борби са Бранковићима. Тама и страдање су дошли доста касније, и то често као турски одговор на српско учествовање у угарским војним походима на југ. Па чак и у то касније време „таме и ропства“, способни Срби су успели да дођу до највиших положаја у царству и понекад практично владају, у то време, највећом светском силом, а српски језик је био званичан дипломатски језик на турском двору.
Са друге стране, чудно је да таква једна велика битка и такав јунак као Стефан нису опевани у народним песмама, а неки други ликови неупоредиви са његовом величином су добили своје место у српској епици и сваки ђак је чуо за њих. Да ли је могуће да је за српског песника рецимо један Јанош Хуњади важнији од једног Лазаревића? (Хуњади је био угарски племић, највероватније влашког-српског порекла, који је водио угарску војску у борбама против Турака. И песме и историја ове походе називају „ослобођење“ од Османског царства али не и оно што су заиста били – угарско освајање Србије.) Заиста је невероватно. Тачно нам делује да је неко бирао које ће народне песме записати, а које ће предати забораву. „Неко“.
Историјске чињенице коју су дошле до нас, филтриране су најмање три пута. Први пут су то чинили Фанариоти. Други пут Беч и сви који су из тог центра тајно или јавно финансирани и школовани. И трећи пут, филтрирање историје су спровели комунисти. И шта је, после свега тога Србима остављено од целе историје као главни култ, мит, мотив?
Остао је само бунт и инат! Развијен је култ бунта. Односно, он је постојао од раније и нормално је да постоји, али је све остало запостављено, заборављено тако да је бунт остао једини наш правац.
Ко се сећа Титовог доба, може да потврди да су једине личности из српске историје за које је јавно било дозвољено да се славе, као бар неки знак националне припадности, били – Вук Караџић и Карађорђе. Од целе наше историје остадоше само буне и устанци и то само против Турака, никако против Западних освајача.
Замислимо да смо једнако јак као култ бунта сачували до данас и рецимо култ градитељства. Чак и после свих сеоба и страдања, потуцања и ратовања, и дан данас српске цркве красе Трст, Мостар, Сент Андреју, Јегер на самом северу Мађарске или чак Острогон. Оне доказују да је култ градитеља код наших предака и после пада државе, био и те како развијен, а код нас данас он је потпуно избрисан. Не знамо име ни једног неимара, али зато хајдуке познајемо одлично.
Или култ дипломатије? Имамо грофа Саву Владиславића који је оставио неизбрисив траг у историји Руске империје, па Мехмед пашу Соколовића који је практично сачувао цело царство од расула после смрти султана, Мару Бранковић коју је страшни Мехмед Освајач слао да у његово име преговара са европским краљевима, па кнеза Михаила који је скоро без борбе добио кључеве градова од Турака…али немамо изграђено поштовање према дипломатији као нечему вредном и важном у животу нашег народа.
Српску банку Загребу и друштво Привредник да и не помињемо.
У зачараном круг бунт – страдање, опет бунт и опет страдање, није само демографска катастрофа важна. Колико је бунтовнички систем вредности погубан, без развијања других праваца деловања, могло се најбоље видети када су после Другог светског рата партизани дошавши из шуме, искључиво због својих борачких заслуга, заузели места министара, дипломата, директора и радили све оне послове о којима нису имали појма. Овакве грешке наш народ понавља превише често.
Личности као деспот Стефан, који је био и ратник, и градитељ, и дипломата, па чак и песник, се јако ретко рађају у животу једног народа. Зато треба да постоји култура (култ), зато треба да постоји систем вредности који би изнедрио и подржао у свакој области оне људе који се у датом правцу покажу најбољи. Треба нам и дипломата и градитеља и песника, али и оних који би разумели зашто је Никопоље изузетно важна, поучна и СВЕТЛА тачка наше историје.
