Иако су се традиционалне дечје игре пре свега развиле из обредне праксе заједнице у којима су настајале, већ у прошлом веку оне су се издвојиле у забаву за одрасле и за децу. Посматрано из данашњег угла, значај игара је тешко сагледати, узимајући у обзир општу трансформацију друштва која је наступила са модерним добом. Дечје игре биле су и остале јако важне како за физички, тако и за интелектуални развој детета. Kроз игру су се деца упознавала, зближавала и развијала. Махом су дечје игре данас повезане са виртуелим светом, рачунарима и мобилним телефонима, а ми вас сада подсећамо на игрице које су некада играла и деца и одрасли.
Јурке, шуге
Ова дечја игра била је попучарна међу децом свих узраста. Изабере се један играч који јури, а остали беже и трдуде се да не буду ухваћени. Бежање је ограничено на договорени простор, а када играч који јури додирне неког од играча који бежи и каже: шуга, овај преузима његову улогу и игра се наставља. Они који беже могу да нађу спас, ако се у току трчања по два играча ухвате за руке. Ова игра могла је да се изводи и напољу и унутра.
Јелечкиње, барјачкиње
Ова дечја игра била је популарна у свим крајевима Србије у 19. веку и изводила се под различитим именима. У нишком крају су је звали Арјачкиње, а у Kотору Ерберећке или ербетуте. Играла се напољу тако што се играчи поделе у две групе са једнаким бројем чланова. Сви чланови игре стану у две врсте, једни наспрам других, и чврсто се ухвате за руке. Игру почиње једна грипа, питајући играче друге групе: Јелечкиње, барјачкиње, кога ћете? Играчи друге групе се међусобно договоре кога ће и кажу: Хоћемо Милана!(на пример) Милан тада истрчи из своје врсте према другој екипи која га је тражила и покушава да својим телом пробије ланац чврсто повезаних руку, при том бирајући место између играча за које мисли да су најслабиији у другој групи. Ако у залету успе да пресече тај ланац, може из ове групе у своју да доведе једног играча. А, ако не успе, остаје у тој групи која га је тражила. Победник је она група која успе да на своју страну преведе што већи број играча из супротне групе.
Kоларићу, панићу
Ово је јако стара игра, која захтева вештину и спретност коловође. Игра се тако што се деца држе за руке у отвореном колу. Два последња детета на левом крају кола подигну спојене руке, косо горе. Kоловођа са десне стране кола води коло према том пролазу са леве стране. За њим корачају сва остала деца и певају: Kоларићу, панићу, Плетемо се самићу, Сами себе заплићемо, Сами себе расплићемо- и за коловођом се провлаче кроз пролаз и враћају се на место са ког су кренули. На овај начин претпоследње дете савијеним рукама направило је чвор око себе. Kоловођа поново води коло према новом пролазу и ту радњу понавља док се сва деца не заплету. Затим, уз исту песму почиње расплитање кола.
Труле кобиле
Ову игру су најчешће играли старији дечаци, јер је игра била врло тешка. Један играч се савије тако да му горњи део тела буде у паралелном положају са земљом. Да би се одржао у том положају током игре онсе најчешће држи за стабло дрвета или за струк друга који стана испред њега. Затим се за савијеног играча хватају још двојица или тројица играча и тако праве дугачку трулу кобилу, на коју скачу један по један остали играчи, тако да то личи на јахаче на коњу. Први играч скаче најдаље, а сви остали ређају се иза њега. Тако поређани, почињу одбројавање којим се мери издржљивост труле кобиле. Kад кобила под теретом падне, игра се понавља. Тада играчи мењају улоге да би се упоредила издржњивост и једне и друге труле кобиле.
Црвено, бело, плаво (тапшалице)
Два играча врте конопац и говоре: Црвено, бело, плаво, а трећи у том истом ритму прескаче конопац. Пре почетка игре свако одабере своју боју, па када играч који скаче погреши, он нагази на конопац, а на његово место долази онај на чију је боју прескакач погрешио. У понављању игре играчи мењају своју боју. Често се догађа да млађи играчи изговарају своја имена или имена цвећа, уместо боја.
Opanak
