Сујета је свуда око нас и сујета је у нама. Колико само често наилазимо на оне који се држе као да поручују – „знаш ли ти ко сам ја“, „нисам ја било ко“, „не може тако са мном“ и слично. Колико често такве мисли и нама самима пролазе кроз главу, колико год се трудили да глумимо смиреност, скромност, добростивост. И колико се пута изненадимо кад неко ипак прочита те мисли на основу нашег говора тела, несвесних реакција, речи, тона или покрета који нас одају. Наравно, ми мислимо да имамо права тако да говоримо и понашамо, да смо ми само објективни, да нас други заиста вређају и ниподаштавају, док код других такво понашање одмах квалификујемо као сујету, надменост, умишљеност, гордост.
Читали смо да сујета долази од речи која означава празнину. Сујетан је дакле онај који се издиже над другима због некакве своје вредности на које сматра да има право, да је она ту његовом заслугом и да је он њен власник и ко све време подозрева да му други због те вредности завиде, да је омаловажавају и да на неки начин желе да га угрозе.
Сујетан човек је стога надуван, надувен, као балон испуњен ваздухом без кога балон не би био балон, него обична крпа, али који се тим ваздухом поноси као нечим његовим и само његовим, нечим за шта је само он заслужан и због чега му се треба дивити. Зато смо толико смешни кад смо сујетни, кад се кочоперимо, шепуримо, глуматамо, вређамо као мала деца на сваку ситницу, тражимо да нам се увек да предност, да нас уваже.
Да, баш као деца. Не деца у својој благодатној безазлености, него деца која још нису формирала своју свест и самосвест, самим тим ни границе према свету и другима, и чије је самопоимање и даље несигурно и стално траже нечију потврду да су уопште жива, да су појединачна и јединствена, и да су као таква да су вредна и вољена. То је у одређеним развојним фазама нормално, али одрастао човек би морао да надрасте ту флуидност и веже своје самопоимање и самовредновање за нешто чвршће темеље.
Са сујетним људима је зато тако тешко разговарати, јер морате да мерите сваку реч, стално ходате као по јајима да се не осете увређеним и, што је најгоре, стално у комуникацији са њима осећате лаж, као да сте у позоришту, да пред собом имате глумца, да гледате представу, а да би томе морате да се претварате да је све у реду, да задржите озбиљност и смиреност. Док је у позоришту глума уметнички чин који има своје значење, значај и смисао, у животи је она лаж и (само)обмана, оно што убија аутентичност сваког општења. Видите пред собом надувени балон са нацртаним очима, носем и устима, а морате да се претварате да је пред вама озбиљан и одрастао човек, тако некако.
И управо је комуникација одлична лакмус степена сујетности. Пре свега за нас саме. Општење са другима је својеврстан тест и аскеза колико смо способни да сачувамо истинитост и аутентичност у разговору и односу са другима. Јер није наше да друге разобличавамо, него да чистимо себе. А разговор, општење са људима, заједнички рад је одличан простор за вежбу, самокорекцију. Нећу сумњичити друге, вребати им свако реч, тражити злу намеру, тражити да ме уважавају и да ми се подређују, неће све моје опхођење бити само одбрана и одржавање свог друштвеног статуса и сопствене слике о себи, нећу сматрати да имам априорно право на било шта, посебно било какву доминацију и привилегију.
Јер нисам надувани балон, ходајућа биста, експлозивна направа, само сам човек. Само један од многих створених од почетка света, и никаква поза и признање других неће потврдити моју унутрашњу вредност. Она је оно трајно у нама и долази од нечег трајног, одржава се њиме. Она је светлосно семе које стално откривамо у себи, чистимо га, или се чистимо како би оно лакше засијало. То није нешто наше, већ даровано, али оно за шта смо само и једино ми сами одговорни. А то није никаква наша заслуга, због које треба да нам се диве, него одговорност. Ту светлост и онога који ју је унео у нас нећемо заварати никаквим позирањем и мајмунисањем, макар и са позом смирености и „богоугодне“ фразеологије. А шта нам онда значи ако и успемо да заварамо понеког човека? Тиме ће наша срамота, наша беда и нискост бити само већи. А не би требало да смо бедни и ниски, већ синови светлости.
