Моје име је ******** *****. Имам тридесет осам година, из ******** сам. Отац сам две малолетне ћерке. Од скора сам и разведен, али жена и деца су са мном код куће. Кад сам био млад имао сам лепо детињство, био сам треће дете. Око моје дванаесте године родитељи су ми се развели, не папиролошки, него физички. Ја сам остао да живим са оцем.
Ту сам имао неку материјалну сигурност и сви другари су били у крају, па сам због тога остао. Подједнако сам волео обе родитеља. Моја мајка је имала проблем са алкохолом, она се лечила, али то није био разлог да ја не будем с њом. Први пут сам се сусрео са марихуаном у средњој школи. Завршио сам ту средњу школу. Касније, на факултету сам почео мало више да конзумирам. То је било за време санкција, па ми је то некако био вентил. Затим је почело бомбардовање, ја сам отишао у војску. Ту сам се опоравио, било ми је много боље. Мислим, ако сам и узимао нешто, то је било по мало. Кад сам се вратио, упознао сам жену и кренуо сам да студирам други факултет. Међутим, онда је дошло дете, прво. Морао сам да радим и тако даље.
Имао сам леп живот, радио сам, имао сам жену, дете, све је било фино. Али, ђаво ми није дао мира, па сам опет кренуо да се дрогирам. Имао сам свега што ми је требало, али мени то није било доста. Зашто, не знам. Увек ми хоћемо нешто више, вероватно. Тад сам се сусрео са хероином. То је било негде око 2004. године. Мало по мало, то се претворило у неку зависност. На крају сам почео и да продајем све из куће што је могло да се прода. Мислим, од злата и тако тих вредности, нисам продавао неке сад ствари овако. Увек сам се трудио, иако се дрогирам, да моја деца имају све што им треба. Мада су могли да имају много више. На крају сам схватио да не могу више тако да издржим, то је било превелико оптерећење. Требало је сваки дан зарадити по педесет-сто евра само за моје трошкове, још за кућу што треба. И то је неиздрживо.
Мислим, неко време је могло, али после одређеног времена, огроман је притисак да се све то издржи, постајеш нервозан. Кад немаш наркотике, онда си нервозан, сви ти сметају. Тако да сам онда био крајње несрећан што не могу да будем ни отац какав треба да будем. Али, никако ми није ишло од руке да се излечим. Пробао сам у Драјзеровој једанпут, други пут, трећи пут, пробао сам и сам. На почетку је лако ишло, као прекинеш, ал` опет се некако врати то све. И све је теже и теже. На крају је дошло до тога да једноставно нисам имао снаге да се борим, морао сам на шест сати да имам то што ми треба.
То је довело до тога да ја останем дужан неке паре на све стране. Углавном је то било зато што сам имао те неке другаре који су мени помагали, па сам и ја њима, кад год сам могао. Није проблем кад ти само за себе мораш да направиш, него мораш и за другаре. А увек ми је било жао, знам како је то кад немаш и кад имаш проблем. Добро, то сад није битно толико. У сваком случају, сестра ми је помогла да вратим те дугове које сам имао. Договор је био да одем да се лечим негде.
Претражила је по интернету и нашла неколико могућности, од Раскршћа до не знам чега све. Била је ту и Земља живих. Ја сам добио опцију да бирам где ћу. Мени је ово била једина могућа опција, зато што је при православној цркви, ово друго ми се чинило као да су неке секте и тако даље.
Једино та нека вера у Бога ми је преостала, ништа друго ми није остало. Мислио сам да је готово, да сам своје одрадио. Прошао живот и то је то.
Кад сам дошао овде, тотално се све преокренуло.
Једноставно, схватио сам шта сам радио, где сам грешио, ствари које су ме одвеле у проблем сам пронашао у себи. И надам се, кад будем изашао одавде, да ћу да будем нормалан човек. То би било све што сам желео да кажем.
Архива Заједнице „Земља живих“
