Да нисмо журили, да смо птице, сад бисмо летели и црвкутали.
Ко још може да бира, нека се убаци у неко јаје, како зна, нека се ћушне у топло паперје неке крилате маме.
Отворило се велико плаво небо и зове да се лети.
Авиони су скупи, дневнице су мале – најбоље је на својим крилима.
Ускоро ће пупољци почети да праште као каписле.
Дрвеће ће се осути зеленим и руменим пегама лишћа и цветова.
Све живо разболеће се од новог живота.
Обуставља се животарење.
Људи здраве памети јутрос су срећни.
Буде се и уживају у овом лепом јутру – охохо!
Умивају се лепом хладном водом – охохо!
Бришу се лепим, чистим пешкиром – охохо!
Отварају прозор и гурмански гледају у ово јутро: појели би га целог, само не знају одакле да почну.
Срећа може бити или то – или је нема.
Очајници мисле о томе како ће ускоро процветати па затим и сазрети трешње, и како ће поново морати да ваде оне проклете коштице!
Београд се буди, отвара очи да види нови дан.
Свако око отвори се на сунцу као цвет.
И тако, закићени очима као цвећем, кренимо да потрошимо још мало овог лепог живота.
Посматрали смо јутрос како се сунце рађа, мало и црвено као вишња.
Дуго се та црвена кап откидала са тамне гране хоризонта док није пала у небо.
Чинило нам се као да је земља родила сунце а не сунце земљу.
Лепи платани у Булевару револуције поскидали су лаку сезонску одећу и сад се онако голи огледају у излозима продавница на Ђерму – као страни туристи.
Свакога јутра у ово време, зелени аутобуси градског саобраћајног предузећа личе на пуњене паприке.
Не једна, већ јата полуделих кошава слећу на Београд и ломе крила на његовим бетонским барикадама.
Преплашени Београђани се склањају и беже.
Избезумљене птице ветра траже срж из костију, којом се хране.
