Често може да се чује негодовање и роптање од стране људи који се нађу у искушењима, не схватајући зашто страдају, па се најчешће са снажном иронијом питају када су се камењем на Бога бацали, па сада страдају на правди Бога? Добар човек не заслужује да страда или да буде у болесничкој постељи, то је намењено само грешницима који као казну за грех добијају тешку болест јер су то заслужили! Ко тако схвата страдање, нема довољно вере у души, ни љубави у срцу. Претеча свих праведника који страдају јесте Свети и праведни Јов, чије страдање бејаше у славу Божију зато што се Бог прославио кроз трпљење, као и искрено благодарење Божијег човека који није зароптао у својим мукама, иако је изгубио сва материјална добра, па чак и децу,
а добио ране на телу и то пуне гноја, но, ипак није зароптао, нити
помислио да похули на Бога, већ је искрено захваљивао Господу
на свему и за све!
О, колико је данас таквих примера вере, трпљења и благодарења Господу од стране људи за које и не знамо да постоје пошто су у болницама, које телесно здрави људи заобилазе, осим ако морају да сврате и посете сродника који,
по њиховом схватању, ни крив ни дужан сада лежи у болесничкој постељи. Често и старији људи заропћу што су се разболели, па се постиде када угледају младог
човека који је изненада везан за кревет, а подноси тешке болове док
скрушено ћути и зрачи миром који није од овога света. Такав човек је
истински духовни потомак праведног Јова и неће се наљутити на Бога што му је послао болест него ће рећи да је то нешто најбоље што је могло да се догоди, па захваљује Богу што се нашао у болници, далеко од вреве и стреса како би на миру могао да преиспита себе и одлучи да нешто промени у животу уколико буде воља Божија да устане са болесничког одра и ходи напред, сведочећи свету да је Божија слађа од меда!
Милош Димић
