Мисли оживеше тугу из протеклих дана, Налетеше на мене
Као Марс када се Земљи приближава. Из себе бацих све звезде неба;
Тако туга моја за мајком постаде Фокус мога живота.
Шапућем монотоним гласом Кроз сузу на образу!
Погасише се светла, Сунце и звезде Мога завичаја.
Лежим будна, осећам дух мајке,
У њему топлину и тиху тугу; и тугу И срећу заједно.
И жељу осећам у жељи –
Да се својим коренима вратим
После дуге одисеје измученог живота, Пуног страве и очаја…
Где да идем?
Ни тамо, ни овде!
У мени завлада планета Марс!
Као да се приближава Земљи
После хиљада и хиљада година. Угледах је на ноћном небу,
Блиста као драги камен у висини крошње. Успела се у Зенит
И блиста величанственим сјајем,
Док је Марс газио по небесима.
Све што сам у физичком и спиритуалном Погледу доживљавала – слично је околностима Туђине…
Око мене су се окупљали духови прошлости Видљиви и невидљиви!
Тихо бих се кроз мисли
Искрадала завичају и мајци,
Која ми је била све ближа и ближа срцу. Размишљам о огромној раздаљини,
Која нас сурово раздваја.
Западњачки свет, пун сјаја и раскоши,
Свет без душе…
Требало ми је дуго да се помирим
Да ме судбина води за руку.
И колико год се опирала,
Ипак слепо корачам за њом.
