О, када би човек остао у слави пред Богом и имао висину не привидну, него истинску, узвеличан Божијом силом, просвећиван Божијом премудрошћу, радован вечним животом и његовим добрима! Али он је у себи изменио жудњу за Божанском славом и, уздавши се у веће, похитавши ка ономе што није добио, изгубио је и оно што је могао имати. И од тада му као највеће спасење, лек од болести и средство да се врати у првобитно стање служи скромност, то јест — да сам од себе не измишља облачење у некакву славу, него да славу тражи од Бога. Само тиме ће исправити грешку; тиме ће излечити болест; тиме ће се вратити свештеној заповести коју је оставио.
У међувремену ђаво, који је оборио човека надом у лажну славу, не престаје да га подстиче истим побудама и да измишља за то хиљаде замки. Представља му као нешто важно ако се окружи новцем, да се тиме велича и о томе брине — што нимало не води слави, а доноси велике опасности; јер стицање новца је почетак среброљубља, а поседовање не води доброј слави, него узалуд заслепљује, празно надима и производи у души болест сличну отоку. Дебљина отечених тела није ни здрава ни корисна, него напротив — болесна и штетна; у њој је почетак опасности, скривени узрок пропасти. Таква је и гордост у души. И не рађа се у човеку узношење само од новца: људи се узносе не само раскошју хране и одеће купљених новцем, не само тиме што приређују преко потребе скупе и раскошне трпезе, облаче непотребне хаљине, граде огромне куће украшене украсима, воде за собом мноштво слугу и безбројне чете ласкаваца — него, заборављајући своју природу, величају се чиновима на које бивају уздигнути избором. Ако их народ уздигне у чин, ако их удостоји некаквог председништва, одреди да буду почашћени високим достојанством — тада већ, као да су постали виши од људске природе, мисле о себи да готово седе на облацима, а људе ниже од себе сматрају подножјем, узносећи се пред онима који су им дали чин и гордећи се против оних кроз које су у сопственом мишљењу постали нешто значајни! Настављајући дело пуно безумља, имају славу која је несталнија од сна, облаче се у блиставост празнију од ноћних привиђења, која по маху народа настаје и по истом маху нестаје. Такав је био онај неразумни син Соломонов, млад по годинама и још млађи по уму,
који је народу, молећем за блажу управу, запретио још тежом влашћу, и због те претње изгубио царство. Оним чиме је мислио да се покаже још моћнијим, тиме је изгубио и достојанство које је имао. Човека чини дрским и снага руку, брзина ногу, лепота тела — иако све то уништава болест, исцрпљује време. И не разуме да је „свака плот трава и свака слава човечја као цвет травни: усахну трава и цвет отпаде“ (Исаија 40, 6–7). Такви су били понос дивова силом, самоуверено мишљење безумног Голијата; такви су били Адонија, који је високо мислио о својој лепоти, и Авесалом, који се узносио дугом косом.
И оно што се, наизглед, чини много важнијим и трајнијим од других добара која човек има — мудрост и разборитост — и то води сујетном узношењу, даје висину неистиниту, јер се и ова добра не рачунају ни у шта ако нема премудрости која је од Бога. Јер ни самом ђаволу не успева лукавство против човека — оно што је смишљао против човека, несвесно је припремио против себе, не толико нашкодивши ономе кога је хтео да удаљи од Бога и вечног живота, колико изменивши себе тиме што је отпавши од Бога осуђен на вечну смрт. И поставивши замку Господу, сам је у њу ухваћен, распет на крсту на коме је мислио да Њега распне, умро је смрћу којом је мислио да умртви Господа. Ако се, дакле, и кнез овога света, први, највећи и невидљиви вештак светске мудрости, хвата у сопствене замке, падајући у крајњу неразумност, тим пре његови ученици и ревнитељи, ма колико се хиљаду пута сматрали мудрима, „говорећи да су мудри, полудеше“ (Рим. 1, 22). Лукави фараон ради пропасти Израила, али се његово лукавство неочекивано руши оним што није предвидео. Дете, осуђено на смрт по његовој заповести, тајно одгајено у његовој сопственој кући, сломило је његову силу и силу целог народа и избавило Израиљце. Убица Авимелех, незаконити син Гедеонов, који је убио седамдесет законитих синова мислећи да је нашао мудар начин да чврсто овлада царством, уништава своје саучеснике у злочину, али и сам бива уништен од њих и коначно гине од женске руке и ударца каменом. И сви Јудеји смислили су против Господа погибељну намеру, говорећи међу собом: „ако Га оставимо тако, сви ће поверовати у Њега; доћи ће Римљани и узети нам место и народ“ (Јован 11, 48). Дошавши од те намере до богоубиства мислећи да спасавају народ и земљу, пропали су од онога што су замишљали, будући и из земље протерани и лишени закона и богослужења. И уопште, из хиљаду примера може се разумети да предност људске мудрости није трајна и да је пре безначајна и ниска него велика и узвишена.
Зато ниједан разуман неће високо мислити о својој мудрости и о осталом реченом, него ће поверовати дивном савету блажене Ане и пророка Јеремије: „нека се не хвали мудри мудрошћу својом, нити нека се хвали силни силом својом, нити нека се хвали богати богатством својим“ (Јер. 9, 23; 1 Сам. 2, 10). А у чему је истинска похвала? И чиме је човек велик? „Овим“, речено је, „нека се хвали онај који се хвали: да разуме и познаје да сам Ја Господ“ (Јер. 9, 24). То је висина човека, то је његова слава и величина — познавати истински велико, прилепити се за њега и тражити славу од Господа славе. Апостол каже: „ко се хвали, Господом нека се хвали“, говорећи да нам је Христос „постао премудрост од Бога, и праведност, и освећење, и избављење; да, као што је написано: ко се хвали, Господом нека се хвали“ (1 Кор. 1, 30–31). Јер то је савршена и потпуна похвала у Богу, када се човек не узноси својом праведношћу, него зна да му је потребна истинска праведност и да се оправдава једино вером у Христа. И Павле се хвали тиме што је презрео сопствену праведност и тражи праведност кроз Христа, тражи „правду од Бога у вери, да познам Њега и силу васкрсења Његовог и заједницу страдања Његових, саобразујући се смрти Његовој, не бих ли како достигао васкрсење мртвих“ (Фил. 3, 9–11).
Овде пада свака висина гордости. Ништа не остаје за надменост теби, човече, чија је похвала и нада у томе да умртвиш све своје и тражиш будући живот у Христу, чије почетке већ имаш у себи и већ сада живиш благодаћу и даром Божијим. И као што је „Бог тај који чини у нама и хтење и делање по благовољењу“ (Фил. 2, 13), тако Бог Својим Духом открива Своју премудрост, предодређену „за славу нашу“ (1 Кор. 2, 7), а Бог даје и силу у трудовима: „више од свих потрудих се“, каже Павле, „али не ја, него благодат Божија која је са мном“ (1 Кор. 15, 10). Бог избавља и од опасности изнад сваког људског очекивања. Речено је: „сами у себи имали смо осуду на смрт, да се не бисмо уздали у себе, него у Бога који васкрсава мртве, који нас је од толике смрти избавио и избавља; у Њега се уздамо да ће нас и даље избављати“ (2 Кор. 1, 9–10).
Зато, реци ми, зашто се узносиш добрима као својином, уместо да за дарове благодариш Дародавцу? „Шта имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“ (1 Кор. 4, 7). Ниси ти познао Бога по праведности, него је Бог познао тебе по доброти. Речено је: „познавши Бога, или боље — будући познати од Бога“ (Гал. 4, 9). Ниси ти достигао Христа врлином, него је Христос достигао тебе Својим доласком. Речено је: „трчим не бих ли достигао, као што мене достиже Христос“ (Фил. 3, 12). „Не изабрасте ви Мене“, каже Господ, „него Ја изабрах вас“ (Јован 15, 16).
Али ти високо мислиш о себи јер си почашћен и милост узимаш као повод за гордост. Спознај најзад ко си — као Адам избачен из раја, као Саул остављен од Духа Божијег, као Израиљ одсечен од светог корена. Речено је: „вером стојиш; не мудруј високо, него се бој“ (Рим. 11, 20). За милошћу следи суд, и Судија ће испитати како си употребио оно што ти је дато по милости. Ако пак не разумеш ни то што си се удостојио благодати, него у преобиљу неосетљивости благодат приписујеш сопственој заслузи, онда ниси достојнији од блаженог апостола Петра, јер љубављу према Господу не можеш надмашити онога који је толико љубио да је желео и да умре за Њега. Али пошто је говорио узвишено: „ако се и сви саблазне о Тебе, ја се никада нећу саблазнити“ (Мат. 26, 33), предан је људском страху и пао чак до одрицања, поучен падом да буде опрезан и научен да штеди немоћне свешћу о сопственој слабости, схвативши да га је, као што је тонући у мору био подржан десницом Христовом, тако и у бурама саблазни сачувала сила Христова, који му је и предсказао шта ће му се догодити: „Симоне, Симоне, ево сатана вас иште да вас веје као пшеницу. Али Ја сам се молио за тебе да вера твоја не ослаби; и ти, када се једном обратиш, утврди браћу своју“ (Лук. 22, 31–32).
И Петар, тако изобличен, с правом је добио помоћ, научен да одбаци надменост и да штеди немоћне. А онај фарисеј, неподношљив и прекомерно горд, не само да се смело уздао у себе него је и клеветао цариника пред Богом, и због гордости лишио се похвале за праведност. А цариник „сиђе оправдан више него он“ (Лук. 18, 14), јер је прославио Светога Бога и није се усудио ни да подигне очи, него је молио само за милост, окривљујући сам себе, што је показивао и спољашњим изгледом и ударањем у прса, не тражећи ништа друго осим помиловања. Зато гледај и имај на уму овај пример колико је тежак штетни утицај гордости и поучи се из њега. Изгубио је праведност онај који се узнео, изгубио је награду онај који се ослонио на себе, понижен је пред смиреним и грешником онај који се узвеличао пред њим и није сачекао Божији суд него сам изрекао суд. А ти се никада не узноси ни пред ким, чак ни пред великим грешницима. Смиреноумље често спасава и онога ко је учинио многе и велике грехе. Не оправдавај себе више од другога, да оправдан сопственом пресудом не будеш осуђен Божијом. „Ни сам себе не судим“, каже Павле, „јер ничега у себи нисам свестан, али тиме нисам оправдан; онај који ме суди — Господ је“ (1 Кор. 4, 3–4).
Мислиш ли да си учинио нешто добро? Благодари Богу, не узноси се пред ближњим. Речено је: „свако нека испитује своје дело, и тада ће само у себи имати похвалу, а не у другом“ (Гал. 6, 4). Какву си корист учинио ближњем тиме што си исповедио веру, или стрпљиво подносио трудове поста, или претрпео прогонство ради имена Христовог? Није корист другоме него теби. Бој се да не паднеш као ђаво који се узнео пред људима па био оборен човеком и предат на гажење ономе кога је газио. Слично је било и са падом Израиљаца. Узвисивши се пред незнабошцима као пред нечистима, сами су постали нечисти. И њихова правда постала је „као нечиста хаљина“ (Иса. 64, 6), а безакоње незнабожаца избрисано је вером. Уопште, памти истиниту пословицу: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“ (Прич. 3, 34; 1 Петр. 5, 5). Увек имај на уму Господњу реч: „ко се понизује узвисиће се, а ко се узвисује понизиће се“ (Лук. 14, 11). Не буди неправедан судија самога себе: испитуј себе без ласкања и ако мислиш да у теби има нешто добро — не истичи само то, а падове намерно не заборављај; не величај се заслугом коју си учинио данас, оправдавајући се за зло које си чинио раније и недавно. Напротив, када те садашње надима, сети се прошлог и ослободићеш се глупе надутости. И ако видиш ближњег у греху, не гледај само то, него размисли шта је добро учинио или чини, и често ћеш, судећи у целини, а не делимично, наћи да је бољи од тебе. И Бог испитује човека не појединачно. „Ја“, каже Он, „долазим да саберем дела и мисли њихове“ (Иса. 66, 18). И Јосафату, који је једном био укорен за грех, додао је и заслуге говорећи: „али добра дела нађоше се у теби“ (2 Дн. 19, 3).
Овим и сличним увек ћемо се ограђивати од гордости, смирујући себе да бисмо се узвисили, подражавајући Господу који је сишао с неба до крајњег понижења и из понижења се узвисио на достојну висину. Јер у Господу све поучава смиреноумљу. Као младенац — у пећини, не на постељи него у јаслама; у дому тесара и сиромашне Мајке покоран Мајци и заручнику; учи, слуша оно што Му није потребно, пита и у питањима задивљује мудрошћу; покорава се Јовану и Господар прима крштење од слуге; не противи се онима који устају против Њега и не користи неизрециву власт коју има, него им попушта као јачима и привременој власти препушта њену силу; стоји пред првосвештеницима као оптужени, доводи се пред управника, прима осуду; кад је могао да разобличи клеветнике, ћутке трпи клевете; бива опљуван од слугу и најпрезренијих људи; предаје се смрти и то најсрамнијој. Тако је прошао сав људски живот од рођења до краја, и после таквог смирења показује славу, прослављајући са Собом оне који су с Њим били обешчашћени. То су најпре блажени Апостоли, који у сиромаштву и наготи обилазе васељену, не мудрошћу речи, не са пратњом, него сами, скитници, усамљени пролазе копно и море, бичевани, каменовани, гоњени, најзад убијени. То су очинске божанске поуке за нас! Научимо да им подражавамо да би из смиреноумља засијала за нас вечна слава — тај савршени и истинити дар Христов.
А како ћемо сићи до спасоносног смиреноумља оставивши погубно надимање гордости? Тако што ћемо у свему чинити слично и ничим не занемарити, као да од тога нема штете. Јер душа постаје слична својим делима: шта чини, у то се утискује и такав лик прима. Нека ти изглед, одећа, ход, седиште, храна, постеља, дом и сви кућни предмети буду без излишности; нека реч, песма и опхођење с ближњима буду више усмерени ка скромности него ка надмености. Нека не буде софистичког украшавања у говору, претеране мелодичности у певању, гордих и узвишених речи, него у свему одсецај величавост. Буди добар с пријатељем, кротак са слугом, незлопамтив према дрским, човекољубив према смиренима, теши несрећне, посећуј болесне, никога не презири, поздрављај љубазно, одговарај светлог лица, према свима буди благ, приступачан, не хвали самога себе, не приморавај друге да говоре о теби, не прихватај непристојне речи, прикривај колико можеш своје предности, а у греховима сам себе окривљуј и не чекај да те други разобличе, да би био „сам себи тужилац у првом говору“ (Прич. 18, 17); да би био сличан Јову који се није постидео „мноштва народа да не призна пред њима“ свој пад (Јов 31, 34). Не буди тежак у укорима, не изобличавај брзо и без страсти — јер је то знак надмености; не осуђуј због ситница као строг праведник. Пале прихватај, исправљај духовно, као што саветује Апостол: „пазећи на себе да и ти не будеш искушан“ (Гал. 6, 1). Толико се труди да не будеш прослављан од људи колико се други труде да буду прослављени, ако се сећаш да Христос назива губитком награде од Бога добровољно показивање себе пред људима и чињење добра да би га људи видели. Јер за такве је речено: „примили су своју награду“ (Мат. 6, 2). Зато не чини себи штету желећи да будеш на очима људи. Пошто је Бог велики гледалац — тражи славу пред Богом, јер Он даје славну награду. Али ти си удостојен првенства, људи ти указују пажњу и прослављају те? Буди једнак потчињенима, као што је речено: не „као господарећи над наследством“ (1 Петр. 5, 3); не подражавај светским владарима, јер ко хоће да буде први, Господ је заповедио да буде свима слуга (Мар. 10, 44). Укратко: стреми смиреноумљу као његов љубитељ; заволи смиреноумље и прославиће те. Тако ћеш се лепо уздизати ка истинској слави — слави код Анђела, слави пред Богом; Христос ће те признати пред Анђелима за Свог ученика и прославиће те ако будеш подражавао Његово смиреноумље. Јер Он каже: „научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мат. 11, 29). Њему слава и сила у векове векова! Амин.
