ТАЈНА НЕМОЋИ
За овај свет ја постајем немоћан. Та моја немоћ расте онолико колико расте и моја вера, колико постајем Хришћанин. Тај апсурд ми говори да што више улазим у тајанство вере то се више показује моја неспремност за механику овог света.
Моја вера се изграђује пребивањем у тајни Христовог призива. Седајући за такву трпезу тајанства, прикључивши се, у себе уносим нови путоказ у моме стремљењу. Новина је у томе што се распадљивост и краткотрајност хлеба и вина пресаздава, учешћем у тајанству.
Тајанство у моме телу и мом животу пребива Спаситељевим призивом који је ослобођен од наметљивости и зато је тајанствено неприметан. Тај покрет вере ме ослобађа од казамата у који ме наметање нагони. Ту могу да видим значење оне речи која ми каже „Кад сам слаб, онда сам силан“.
Уносећи у себе и своје тело тај хлеб и вино, оно тајанствено преобликује моју унутрашњу пропадљивост на чврстину и стабилност постојања. То се дешава зато што мој дух исијава моме телу тајанственост Христа. Тада мој дух обновљен том енергијом почиње да раствара старог човека. Тако слабост овосветске мудрости прелази у силину тајанственог тела Христовог.
