Март 8. је Међународни дан жена. Неке жене га радо обиљежавају, но постоји и бојкот овог празника код немалог броја жена које као да осјећају револт пред чињеницом да су, ето, ушићариле за помен на своја права свега дан у години, један једини, што се у данашњем контексту борбе за права жена заиста може учинити попут неког рецидива прохујалих времена у којима су наше мајке и баке своју „другост“ прихватале не схватајући, претпоставља се, обим празничног лицемјерја и сопствене неосвијештености.
Истина, постоји одређена доза парадокса у свим годишњицама, као и данима службено посвећеним одређеним категоријама друштва – дјеци, животињама, обољелима од тешких или ријетких болести, ратним ветеранима итд. Но, будући да је немогуће сваки дан у години официјелно обиљежавати све оно што се обиљежава једном годишње, не знам да ли је нужно појашњавати да су такви дани подсјетници да застанемо, промислимо, освијестимо оно што би требало да уградимо у наше личне или колективне аксиологије.
Стога ми се чини помало дјетињасто експедитивно одбацивати и негирати дан који је дан подсјећања на све оно што жена јесте, а подсјећање треба, као и свако друго, да прожима наша свеукупна прегалаштва (ако смо довољно будни да оставимо неки минут или два дневно за разна, душекорисна подсјећања).
Чињеница јесте да је овај дан одвећ комерцијализован и да се пречесто пренебрегава чињеница да овај дан треба да буде подсјетник борбе за права жена. Но, рекла бих да се у свеопштој борби слабијих и јачих која се одиграва на свим нивоима, борба за права жена као да се извргла у нешто друго: у родну равноправност која има широку лепезу тумачења и практичне примјене.
Зачудно, али у милитаризму феминисткиња постоје елементи који су до јуче били атрибути вирилитета, барем по неким неписаним или општеприхваћеним догмама: агресивност, фрустрираност, генерисање антагонизама у виду наратива о фамозној „токсичној мушкости“ или „интернализованој мушкости“ код жена нефеминистичког, хајде да кажемо и ту проказану ријеч, традиционалног опредијељења. Борба за једнакост преметнула се у неку врсту мање или више експлицитне мизандрије, при чему постају неоперативне све феминистичке епистеме које претендују на једнакост.
Оно што ми је нарочито проблематично јесте да се од потребе потпуног, равноправног интегрисања у друштво, без полних предзнака, дошло до одвајања, груписања према принципу „ја наспрам тебе“. Не говорим о даљим консеквенцама у развоју феминистичке идеологије, гдје смо стигли до већ свима познатог појма родности, одвећ проблематичног, а чији се „родослов“ разгранао до многих „родних сензитивности“ чија непосредна жртва јесте и језик.
Механизми овакве фрагментације у оквиру не само једне скупине окупљене око мање или више истовјетних циљева него друштва у цјелини јесу дио једног ширег пројекта: ради се о планској дехомогенизацији друштава у цјелини, што је сјајно анализирано и образложено у књизи Слободана Владушића „Завет и Мегалополис“.
Феномен дехомогенизације видљив је и у његовим најдрастичнијим и најделикатнијим аспектима, при чему ћу поменути и увођење појма „фемицид“, недвосмислено идеолошки скројеног термина, који је у многим земљама хијератизован законским актима и правном праксом.
Категоризација, односно секторизација убистава у односу на полну припадност жртве, не само да је дискриминишућа него и апсурдна: сходно том закону, усвојеном у многим земљама Западне Европе, према коме се починилац тако дефинисаног злочина по аутоматизму осуђује на доживотну робију, значило би да женски живот вриједи више него мушки, те се самим тим успоставља хијерархијска љествица полне вриједности, коју су управо феминистички апели, барем декларативно, канили да укину.
Жртва је неоспорно увијек жртва, те у сваком случају хомицида (који је генерички појам, те мислим да је у детаљна појашњавања појма „човјек“ излишно улазити) увијек је важила казуистика, она правна. Насиље је термин који се може даље диверсификовати с обзиром на који начин и како је учињен и свако људско биће не може (теоретски) остати равнодушно пред било каквим обликом злостављања. Но, како је насиље над женама постало својеврстан casus belli између полова, оно као да свјесно прећуткује или ставља у други план насиље као један општи феномен, а који постоји у било ком случају када неко ко располаже моћи (физичком, логистичком итд.) те ту исту позицију злоупотребљава вршећи морални и/или физички напад на интегритет нечије личности.
Будући да смо свједоци све горих облика насиља који се врше појединачно и групно, односно према појединцима и колективитету, било путем софистицираних средстава као у случају ковид-терора, меке моћи, невиђеног десетковања људи и њихове имовине са милионским бројем жртава дјеце, са неком тачком апогејa (упитно) откривањем Епстинових фајлова, рекла бих да је машинерија насиља добила облик чистог сатанистичког дивљања и да је крајње вријеме да се у борби против насиља ујединимо као према свеопштој појави, а не да се оно секторизује како би даље продуковало и потрањивало немала ривалства и анимозитете.
Што се тиче достојанства жена, њихових права и њихове улоге у свијету у коме живимо, све ове категорије не могу имати исте параметре вредновања, у зависности од особе, жене или не, која их према своме систему вриједности тумачи. Код феминисткиња атеистичких увјерења оне су квантитативно, што значи и статистички мјерљиве: број жена жртава породичног насиља, број жена над којима се врши сексистички мобинг у професионалном домену, број руководећих мјеста, број заступљености у овом или оном домену итд.
Пред сваком неправдом, злоупотребом моћи и кршењем етичких норматива човјек је дужан да реагује, но чини ми се да пред свим оним што жене сматрају да немају или за шта су ускраћене заборављају на све оно што јесу и што је апсолутно преимућство жене.
Ако саму себе престане стављати у парадигму другости (иако су почетне ревандикације ишле у супротном смјеру), жена ће схватити да њена специфичност, ако је поставимо и само у оквире биолошке специфичности, подразумијева различитост која је сама по себи неизмјерно достојанство.
За жену, а и за мушкарца, који своју укоријењеност налазе у хришћанском учењу, довољно је сваки дан погледати икону Богомајке па да схватимо величанствену улогу која јој је додијељена у домостроју спасења. Она је највећа не међу женама, него међу свим људским бићима које је свијет видио и спознао.
Зато, ако нам није довољан 8. март, свакодневно подсјећање на Највећу, кроз молитву или чисту контемплацију, надокнадиће све оне дане када жене нису слављене, или када мисле да то нису. Што се тиче оних којима борбе никада доста, и којима Највећа јесте „тек религиозни мит“, арена је широка и крајње екстензибилна. И тако… до краја свијета и вијека, уколико се и сам крај не доводи у питање.
