Преображење Господње спада међу оне празнике чији се пуни смисао не исцрпљује у догађају који Црква тога дана прославља. Христос је на гору Тавор повео тројицу ученика, Петра, Јакова и Јована, и пред њима се преобразио: лице Му је засијало као сунце, а хаљине постале беле као светлост. Ученици нису видели неког другог Христа, нити је Господ тога часа постао нешто што раније није био. На Тавору им је открио оно што је све време остајало скривено од њихових телесних очију.
Поред Христа појавили су се Мојсеј и Илија. Један је представљао Закон, други пророке, а обојица су сведочила да се у Христу испуњава оно што је човечанству вековима било наговештавано. Над гором се зачуо глас Оца: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте.“ Ученицима је тиме показано да њихов Учитељ није само пророк, праведник или чудотворац, него Син Божији, Онај у коме се сусрећу небо и земља, Стари и Нови завет, Бог и човек.
Тавор се, међутим, не може разумети одвојено од Голготе. Христос се преобразио пред ученицима непосредно пошто им је говорио о свом предстојећем страдању. Требало је да тројица апостола, када Га буду видели пониженог, мученог и распетог, памте славу коју су видели на гори. Онај који ће стајати пред Пилатом није немоћни заробљеник историјских прилика. Онај који ће бити прикован на Крст добровољно прима страдање. Таворска светлост зато није украс јеванђелске приче, већ сведочанство да Голгота неће бити Христов пораз, него пут ка Васкрсењу.
Петар је, занесен призором, пожелео да остану на гори: „Господе, добро нам је овде бити.“ То је разумљива човекова жеља да задржи тренутак у којем нема страха, страдања ни сумње. Али Христос ученике није задржао на Тавору. Сишао је са њима међу људе, болести, невоље и неверовање, а потом кренуо према Јерусалиму.
Преображење говори и о назначењу самог човека. Бог није постао човек само да би човеку опростио грехе и вратио га у неко раније стање. Позвао га је да се преобрази, да благодаћу постане оно за шта је створен. То преображење не почиње променом спољашњих околности, него покајањем, молитвом и борбом са оним што човека одваја од Бога. Личност не преображавају успех, моћ ни похвале, већ сусрет са Христом. Зато су светитељи, иако често лишени свега што свет сматра вредним, зрачили радошћу коју спољашње прилике нису могле да им одузму.
На Преображење се у нашим храмовима освећује грожђе, као први плод винограда и знак благодарности Богу. Човек приноси плод земље, али тим чином исповеда да ни земља, ни труд, ни род нису само његово власништво. Све што примамо добија праву вредност тек када је принесено Богу и подељено са ближњима. Празник нас зато не позива да се само дивимо светлости коју су апостоли некада видели, него да кренемо путем сопственог преображења. Христос се на Тавору није променио. Промениле су се очи ученика – прогледали су и видели Христа онаквим какав Он заиста јесте. У томе се налази и позив свакоме од нас: да отворимо очи како бисмо у Христу видели Бога, у другом човеку брата, а у сопственом животу дарове које смо добили од Бога ради сопственог преображења.
