Невјероватно, али задњих неколико година као по усуду отишли су већина оних фотографа по чијим фотографијама препознајемо Београд, Загреб, Љубљану, као велике градове са интезивним андерграунд дешавањима.
Ликове са њујоршким акцентом, стилом, покретима тијела, начином опхођења, одијевања, новим правилима понашања. Све то и више, ухвативши тај неки непоновљиви моменат несхватљив људима који нијесу били дио исте културне свијести, забиљежили су својим фотоапаратима покојни Миладин Јелачић, Зоран Вујовић Вуја и сад на жалост Драган Папић.
Kолико је југословенски нови талас био важан умјетнички покрет говори чињеница да се он распросто у државама некадашње Југославије, а можда чак и много више, по Америци, западној Европи и широм свијета у свим областима умјетности, почев превасходно од музике, сликарства, књижевности, фотографије, духовности, разних друштвених активности попут политике, људских права и итд. Заиста један мултидисциплинаран покрет о којем ће се у научном круговима много радити и говорити.
Умјетник / фотограф, Папић се прославио тако што је умногоме помогао да група Дечаци, касније ВИС Идоли, постану познати, али не по неким конкретним остварењима. Та “промоција” Дечака била је савршено успио маркетиншки подухват и манипулација медија. Kао и у случају многих других младих београдских умјетника из тог времена, његов рад је био везан за Студентски културни центар, нарочито Срећну галерију под умјетничким вођством Славка Тимотијевића. Тешко да су било који концерт, журка, дешавање у периоду новоталасне експлозије у Београду крајем 1970-их и почетком 1980-их могли да прођу без присуства Драгана Папића и његовог фотоапарата.
Обично у неком сивом мантилу, са дебелим наочарима, био је веома препознатљив. Непрестано је зујао около и сликао, и то у огромним количинама. У свему томе га је одликовала нека исконска радост и манијакални драјв. Поред рок-фотографије, Папић је радио и на мноштву својих личних пројеката.
Папић није штедио никога, али главна мета су му биле “невладине организације за утјеривање хуманости и толеранције” и “естаблишмент друге Србије”. То су, како пише у једној од електронских порука, они “који важе за велике демократе, корифеје толеранције и европејства. Они су се прославили у ‘тешким годинама борбе против Милошевићеве диктатуре’… Споменичари, на плати и позицијама… (који) су хиљаду пута поновили да ‘нема демократије за непријатеље демократије’… Јооој, како ми све то смрди на стаљинизам.” Главни негативци у његовим порукама су истакнути представници невладиних организација и “независних” медија. “Шта ја имам са радикалима да расправљам о демократији”, каже Папић. “Мука ми је од културолога ждановиста и стаљиниста који замишљају Србију у којој стално свира Штраус.” Папић каже да је овђе “бити апатрид постало бизнис”, да се демократија намеће тоталитарним средствима и да представници “друге Србије” своју толеранцију мјере презиром према слободном мишљењу.
Овакви ставови су Папићу доњели оптужбе да је недемократа и српски националиста. Али он каже да увијек “навија за оне који губе. Kада је почео линч Срба, ја сам почео да их браним”. “Не постоји колективна кривица! Никада ниједан народ није зауставио рат!”, тврди Папић. “Денацификација, денацификација, денацификација. Народ каже да не ваља ‘призивати ђавола’. Мој је утисак да је огроман потенцијал, интелектуални, морални, финансијски, утрошен да се у Србији призове нацизам јер га није било. Није га било ни усред рата, ни после Дејтона. Било је спорадичних испада”, пише Папић и додаје да после петнаестак “година понављања, све ће лажи постати истина”.
Игноранција и суптилна дисквалификација су били најчешћи одговори на његове провокативне и понекад не баш пристојне поруке. Он мисли да је то последица његових покушаја да разговара са “демократама” које не оклијевају да неистомишљенике прогласе “непријатељем демократије”. Папић вјерује да је хроничан идеолошки профитеризам овђе скоро укинуо слободу појединца да изрази своје мишљење. “Моја је домовина слобода”, каже Папић. “Нећу да будем ми, не волим да будем објект.”
Папић је деведесетих стан у Палмотићевој улици претворио у “Унутрашњи музеј”. Он је од 1994. године на београдским бувљацима од Рома куповао разне предмете: транзисторе, крајишке капе, порцеланске фигуре, таписерије и Титове скулптуре. У Папићевом музеју ови предмети комуницирају на духовит и провокативан начин и причају причу једног прошлог и срећнијег времена. Бавећи се “археологијом одбаченог”, Папић је створио радове који су, баш као и живот у Србији деведесетих, ласцивни, опори и узнемирујући, понекад историјски, порнографски и гадни. Папић је живио окружен ђеловима туђих живота, оним што други желе да забораве. “Тврдња да нешто може да се уништи није тачна”, каже Папић.
Драгане, хвала ти на свему и вјечан помен.
Милош Лалатовић
