Са овим непријатним питањем свештеник се повремено суочава када му се јаве људи који ретко долазе у храм на богослужење или уопште и не долазе, осим када је нужда у питању, односно, када морају да се обрате свештенику ради крштења, венчања или опела. И тада посматрају свог пароха као службеника у Цркви који ће обавити одређене свештене радње за шта треба да добије неку надокнаду, али се људи питају колико морају да плате? Зар Света тајна може да се плати? Зар духовно рођење у Христу, као и венчање супружника, а и опело над одром покојника, што превазилази сва земаљска блага, може да буде вредновано кроз одређену суму новца? Када свештеник каже да могу да дају колико су у могућности, опет се чује негодовање и тражи врло прецизан одговор, односно колика је тарифа? Мајка Црква нам дарује бесцено и непропадљиво благо за вечност, али, то не може да разуме човек који не живи црквеним животом и не гледа свог свештеника као служитеља светог олтара, па се сретну само када треба да се обави оно што мора да буде обављено, након чега се поставља питање свештенику – Попе, колико ће то да нас кошта? Пре него што постави то питање, обично се распита код мештана колико поп наплаћује, колико пара узима? Наравно, таква питања нису потребна када се трубачима и певачима ставља новац у веселом расположењу, ни не бројећи новчанице, али, дати нешто свом свештенику, тешко је и претешко, уз неумесне коментаре да поп само узима, а никад ништа не даје, вози луксузан ауто, ништа не ради, само нешто отпева и узме паре! Такав вид непобожног размишљања је последица нецрквености у народу, што се манифестује кроз дрско непоштовање и ниподоштавање свештенства и њихове службе на њиви Господњој.
Милош Димић
