Павле Јозеф Шафарик у свом капиталном делу Slovanské starožitnosti (Словенске старине, 1837, део I — историјски) посвећује значајан простор питању старог имена Словена, посебно у § 7. Prvotné mená Slovanov Vindi a Srbi (Првобитна имена Словена: Винди и Срби) и § 9. Najstaršie svedectvo o Srboch (Најстарије сведочанство о Србима).
Овде Шафарик развија своју централну тезу: Срби (Serbi/Srbi/Sorabi) представљају најстарије домаће, самоназвано име целокупног словенског племена, које је претходило каснијем општем имену „Словени“ (Slověne/Slovani). Насупрот томе, Винди (Vindi/Veneti/Venedi) су, по њему, страно име које су Словенима давали суседни народи — Немци, Чуди, Келти и Литванци — док је „Срби“ аутентично, првобитно и опште име самих Словена.
Кључни аргументи Шафарика заснивају се на критичкој анализи античких и раносредњовековних извора (Плиније, Птолемеј, Прокопије, Јорданес, Вибије Секвестер и др.), као и на топонимији и језичким доказима. Он тврди да је словенско племе у најстаријој познатој историји, пре VI века, било познато под два главна имена: Винди или Венети као страно, географско име, и Срби као домаће, самоназвано и опште име за цело племе. Назив „Словени“, по њему, јавља се тек касније, након поделе на веће гране (Словени, Анти и др.), те није првобитно заједничко име.
У § 7 Шафарик истиче да назив Винди није био уобичајен међу самим Словенима, већ су га користили суседи, док је „Срби“ било домаће и прастаро име. Посебно наглашава да је то име сачувано у две географски удаљене гране: код Лужичких Срба (Sorabi/Sorben) на северу и код балканских Срба на југу, што, по њему, доказује да је било опште пре раздвајања племена. Остали словенски народи касније су усвојили име „Словени“ или локална племенска имена.
У § 9 Шафарик наводи најстарије писане помене Срба. Код Плинија Старијег (I век) помињу се Серби код Меотиде (Азовског мора), а код Птолемеја (II век) Серби или Сирби у Сарматији, између Кавказа и Волге. Шафарик ове податке тумачи као сведочанства о раним Словенима, јер се географски поклапају са каснијим областима Анта и Словена.
Најважнији доказ, по њему, представља сведочанство Прокопија из VI века, који наводи да су Словени и Анти у старо доба имали заједничко име „Спори“ (Σπόροι). Шафарик тумачи да је то искварен облик имена „Срби“, настало зато што Грци нису могли правилно изговорити словенско „Срб“. Прокопијево објашњење да назив потиче од грчке речи за „раштркано“ он одбацује као накнадно и нетачно.
Као додатни доказ наводи и Вибија Секвестера (VI век), који пише да река Албис (Лаба) дели Свеве од Срба, што се односи на полапске, односно лужичке Србе. Из свих ових података Шафарик закључује да је име Срби првобитно, домаће и опште за све Словене, старије од назива „Словени“, који се у византијским изворима појављује тек у VI веку.
Он напомиње и да етимологија имена „Срби“ није јасна, што тумачи као знак његове велике старости: корен је толико древан да се више не може лако разложити, за разлику од имена „Словени“, које се јасно доводи у везу са речју „слово“. Према њему, назив Срби означава „род“ или „народ“, односно заједницу сродника истог порекла.
Шафарик одбацује и ранију претпоставку да је име Сармат настало од Срб, наглашавајући да су то потпуно различите речи: „Срб“ је домаће и незложено име које значи „род“ или „народ“, док је „Сармат“ страно и сложено име које означава степски народ.
Посебно истиче да су Словени пре назива „Срби“ били познати под страним именом Венети или Винди, а можда још раније и као Илири. Међутим, само су Лужички и балкански Срби сачували првобитно име, што он тумачи као доказ заједничког порекла целог словенског племена.
Значај ове теорије у XIX веку био је велики и револуционаран. Шафарик је Словене представио као староседеоце Европе са древним именом Срби које повезује све гране од Лужице до Балкана. Његове идеје снажно су утицале на српску историографију и национални препород, јер су српски научници у њима видели научну потврду старости српског имена и његове опште словенске распрострањености.
Иако су неки његови закључци данас преиспитани или превазиђени савременом науком, Шафарикова метода — ослањање на античке изворе, топонимију и компаративну филологију — остала је темељ славистике. Његова визија о заједничком древном имену Срба за све Словене имала је велики утицај на панславистичку мисао и српску националну свест у XIX веку.
|
Najstaršie svedectvo o Srboch (Најстарије сведочанство о Србима) § 9. Најстарије сведочанство о Србима
Истина, обе врсте сведочанстава односе се на један те исти народ, баш као што се све оне разноврсне вести код старих писаца о Келтима и Галима, или о Теутонима и Германима, тичу само једног племена. Тек када се обе ове вести упореде и сједине у једну целину, може се очекивати да ће се многе, иначе затамњене стране наших старина, објаснити савршеније. Овде, међутим, пре свега с болом морамо запевати да, на несрећу и на ненадокнадив губитак наше историје, управо под овим првобитним и домаћим именом словенских пранарода имамо сачуваних прекомерно мало вести у целој овој области историјских извора старе Европе, све до доба Јорнандовог и Прокопијевог [552. године]. Узроци овог жалосног недостатка су различити и нису лаки за откривање. Словенски народи, као што из онога што смо рекли о Венедима са сигурношћу знамо, у историјски познатом периоду, који за нашу Европу почиње тек са Херодотом [456. пре н. е.], живели су у северним крајевима Европе, другим образованим народима на југу, нарочито Грцима и Римљанима, готово неприступачним и стога сасвим непознатим. Од обала Црног мора били су одвојени и дубље у горње крајеве потиснути најпре, и то већ у 6. и 5. веку пре н. е., Скитима, затим у 3. и 2. веку пре н. е. Сарматима, најзад, у 2. и 3. веку после н. е. Готима; а ова три туђа народа, понекад ратоборна и насилна, и велики део словенског народа у тим истим крајевима су подчинили. Дакле, са те стране стари грчки и римски писци нису могли стећи никаква дубља знања о српском племену, него пишући о народима овог дела Европе, све тамошње племена, било из незнања, било из удобности, обухватили су под општа имена најпре Скита, затим Сармата, затим оба ова, не правећи никакву разлику између владајућих туђинаца и подчињених домаћина. На југу су Срби били ограничени Татрима. Дакле, са те стране било је још много теже повезивање са Грцима и Латинима, јер знамо да као што реке и море народе повезују и спајају, тако планине их раздвајају и осамљују. Обалу Балтичког мора, бар јужнију, где се скупља ћилибар, Срби су несумњиво већ у 4. веку пре н. е. уступили Готима, германском народу; у његовој горњој половини од давнина су живели народи литванског племена, а даље на север остаци великог чудског или финског племена. Дакле, са те стране ни Грци, а касније ни Римљани нису могли стећи никаква знања о Србима непосредно из уста самог тог народа, него све што су о њима чули, то су преузели од Немаца, који су Србе називали Виндима, јер у њиховим списима све сачуване вести су само о Виндима, о Србима пак у њима нема готово никакве помене. Осим тога, Срби, као што не само из Прокопијевог и Маурицијевог сведочанства, него и из најстарије руске, пољске и чешке историје можемо закључити, живели су од давнина под народном владом, будући подељени на велики број слободних општина, и зато је вероватно да ако су и имали некада, као што се мора допустити, опште име целог племена, ипак ово у честој употреби није било, будући локалним именима појединих народа и општина делимично ограничено и као затамњено. О томе да ова имена појединих народа и грана словенског племена сежу својим пореклом у најдубљу старину, донећемо многе доказе ниже на одговарајућем месту. Сама природа и начин живота и обичаја народа српског племена били су узрок да су се тек касније и мање од осталих северних народа, тј. Скита, Сармата и Немаца, упознали другим образованијим народима на југу. Истина, ови народи били су тихи, кротки, ненаклоњени освајању, бавећи се у својој отаџбини већином земљорадњом и привредом; само потреба сопствене одбране приморала их је понекад на дивну храброст и јунаштво, а само заразни примери њихових угњетача, Скита, Сармата и Немаца, кварили су и прљали њихове чисте, благе обичаје. Такав народ, који се бави уметношћу мира у својој отаџбини, који не жуди за упадима и нападима на туђе земље, за потчињавањем и истребљивањем околних народа, пружа пристрасној и незахвалној историји заиста мало повода за разглашавање свог имена… (Наставак параграфа у оригиналу наставља се анализом сведочанстава Плинија, Птолемеја, Прокопија (са тумачењем „Спори“ као исквареног „Срби“), Вибija Секвестера и других, те закључком да је „Срби“ домаће, првобитно и опште име целог словенског племена, старије од „Словени“, сачувано у две удаљене гране — Лужичким и балканским Србима. Шафарик наглашава да је име „незложено“ и да означава „род, народ“.)
НапоменаОвај параграф је дугачак и филолошки густ; у оригиналу заузима више страница (око стр. 101. у издању из 1837). Превод изнад обухвата уводни и најважнији део који се директно бави именом „Срби“ као првобитним. |
