У четврту недељу Великог поста која је посвећена Светом Јовану Лествичнику, подвижнику који је написао Божанствену Лествицу, дело у којем је изложио своја духовна искуства, тј. искуства предања Православне Цркве о човековом духовном успињању на путу спасења, 22. марта 2026. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио свету Литургију у цркви Светог великомученика Димитрија на Новом Београду.
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:
У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, ево нас у четвртој недељи поста која је посвећена Светом Јовану Лествичнику, подвижнику који је написао Божанствену Лествицу, штиво у којем је изложио своја духовна искуства, а то су заправо искуства предања наше Православне Цркве која најпре подсећају на то да човек треба духовно да се успиње и да тај пут иде постепено, да се не могу се прескакати степени и, наравно, да сваки степен духовног усхођења не зависи пре свега и искључиво од нас људи, него да је увек израз љубави Божје, благослова Његовог и благодати Божје, а да сваки степен истовремено мора да буде прожет смирењем и расуђивањем.
И ако не постоји смирење и расуђивање, онда и најтежи и најинтензивнији подвиг може да се претвори у оно што је препрека за продирање благодати Божје у наш живот, а то је гордост, то је самољубље, тј. подвиг може да постане сам себи циљ или, једноставније речено, можемо, ако нема смирења и расуђивања, да мислимо да оним што чинимо постајемо бољи од других и да заправо задужујемо Господа да је Он малтене дужан да нас препозна као свете и као врлинске.
Све је дар Божји. Да бисмо то могли да разумемо потребно је смирење и потребно је расуђивање, а подвиг тек онда када се чини из љубави према Богу, онда када је израз наше жеље да чинимо оно што Господ каже и оно што Он хоће од нас, постаје спасоносан и јесте истински и прави подвиг. Јер Господ зна шта говори не само боље од нас, него Он зна, а ми не знамо. И за живот сваког од нас Он зна, а ми не знамо.
Да бисмо и ми упознали себе, тј. шта је то што је спасоносно за нас, морамо упознати вољу Божју. А да бисмо је упознали, морамо испуњавати реч Христову управо на овај начин како је то описано у одломку из данашњег Јеванђеља по Марку. Имамо причу, имамо слику, која нам открива да апостоли покушавају да исцеле једног који је болестан, једног који је глувонем, док је сам Господ у том часу на гори Тавор, на гори Преображења, са своја три ученика. Резултат трудова и напора ученика Христових је негативан. Они не успевају да исцеле оног којем је потребна помоћ, младића ког је довео отац сав у очају и потпуно изгубљен, јер од ране младости и детињства син му је без могућности да говори и да чује и очигледно под дејством демонских сила које га бацају у воду и у ватру.
И појављује се, Господ, а прилази му овај очајни отац и вели: Тражио сам помоћ од Твојих ученика, али они нису успели да помогну мом сину. Молим Те, учини Ти нешто да му буде боље. Бог је љубав и Он хоће да му сви приступе, да му сви приђу, и они који имају веру, и они који имају слабашну веру, па и они који немају веру. Свима који имају муку, било какав проблем, било какво искушење, отворен је пут љубави Божје да Му приступе. Никог не одбацује, али да би могли да препознају, они који приступају Господу, Њега као Лекара душа и тела наших, сам Господ је рекао тада, и говори кроз векове, говори и нама данас, и тако ће бити до Другог Његовог, Христовог, доласка:
Потребно је да имате вере. Наравно, зато Господ и каже овом несрећном човеку: Ако можеш веровати, биће исцељења; знајући да је његова вера слабашна, да је нема, знајући да је вера сваког од нас слабашна.
Међутим, ту је потребно смирење, потребно је да будемо свесни да нам је слабашна вера, да не поредимо себе са онима који немају вере, па да кажемо: Ми имамо вере, ми смо бољи. Не, треба нам још и још вере. Зато и каже апостол: Додај ми, Господе, вере. Зато и ми то понављамо у молитви и зато и овај несрећни човек, свестан колико је његова вера слабашна, моли Господа да му увећа веру: Верујем, Господе, да, али недовољно, нејако, помози моме неверју. У име свих нас овај отац, који тражи помоћ од Господа, исповедио је оно што и ми носимо у себи и показао да сваком од нас треба још и још вере. Јер да имамо вере као зрно горушичино, ми бисмо том вером, као простором, као местом на којем почива и дејствује благодат Божја, премештали и горе. А ево не премештамо. Значи, верујем, Господе, помози моме неверју!
Вера је предуслов и темељ нашег живота, браћо и сестре. Без ње ми смо само тело, ми смо само прах и пепео. Без ње не можемо упознати себе, не можемо упознати ближњег, јер вером упознајемо Бога, а знајући Њега, онда можемо познати и читаву Његову творевину, и себе и једни друге. На тај начин Господ поставља темељ нашег живота, обраћајући се оцу који је довео сина. Али онда додаје и оно остало обраћајући се апостолима. Тамо где има вере, није довољно да оно буде апстрактна, да буде тек наше уверење о томе да постоје некакве више силе које нас људе надилазе и надилазе свет, него је неопходно да та вера буде делатна, да буде жива, да буде наш живот, да буде оприсутњење речи Христове, заповести Његових и Јеванђеља Његовог у нашем животу.
И апостоли који нису могли да помогну болесном младићу, питају се и питају Господа: Зашто нисмо могли да учинимо? јер знају да им је Господ дао власт. Али због њих и због нас свих – да би указао на то да вера ако није делатна, ако је без дела, није жива – Господ вели да се род, тај род демонски – а то значи свако зло, свака страст, све што је лоше у животу човека и у нашим животима – изгони молитвом и постом. Није случајно Црква овај део Јеванђеља изабрала да га данас читамо, јер се налазимо на средини пута који се зове Велика Четрдесетница, Велики пост. Дакле, неопходан је пост, браћо и сестре, пост и тела, и душе, и духа, читавог нашег бића. Није довољан само телесни пост.
Неопходна је и унутарња динамика поста на нивоу мисли, на нивоу наших емоција. И тело, и ум, и срце јачају утемељени вером тако што се чисте молитвом. Јер молитва је, једноставно то наш народ одувек каже, ништа друго него наш разговор са Богом, наше стајање, твоје, моје, лично стајање пред лицем Божјим, где Му се обраћамо у слободи деце, синова и кћери Божјих, јер знамо да је Он љубав, јер знамо да и ми, као овај отац који је привео свог сина, немамо довољно вере и да нам је потребна подршка, укрепљење благодаћу Божјом.
Потребна нам је, дакле вера, жива вера која се пројављује кроз пост, подвиг и молитву, који су путеви који нас воде ка сусрету са Богом и ка врлини, а врлина јесте наша нераскидива заједница са Богом, где заправо врлина није од нас и није наша, него је врлина Божја и пројављује се кроз наш живот јер верујемо, јер живимо у подвигу, јер се молимо, јер имамо расуђивање, јер се трудимо да будемо смирени, како бисмо онда тим смирењем имали мир у нашим срцима и сада и увек и у векове векова величали и славили Њега, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, заједно са Његовим Оцем и Духом Светим. Амин.
СПЦ
