Занимљиво је како поједини смело тврде да је Патријарх Павле био противник честог причешћивања, а његова духовна деца сведоче да их је причешћивао веома често, указујући на Светог Василија Великог и праксу причешћивања четири пута седмично у току Великог поста, као и редовно причешћивање у периодима ван постова. Неки су се осмелили да напишу да се Патријарх Павле причешћивао само два пута годишње и тако критиковали вернике који се чешће причешћују, укоревајући их да нису бољи од Патријарха Павла, па да могу да се причешћују чешће него што је он чинио! Неко је написао да се Патријарх Павле исповедао и причешћивао код старца Јулијана студеничког, што би значило да је то чинио као да је мирјанин! Свакако се исповедао код духовника, а причешћивао се као предстојатељ на Светој Божанственој Литургији. Патријарх Павле је свакодневно служио Свету Литургију и причешћивао се говорећи за себе да је недостојан и грешан! Дакле, непричешћивање или ретко причешћивање није било заступљено у светом животу Патријарха Павла, већ је за њега Свето Причешће било најважније у земаљском животу, а пред своје упокојење удостојен је да се сједини са Христом у Светој Тајни Причешћа и прими попутнину за живот вечни и бесмртни! Позивао је верни народ на духовну будност и непрестано стражење на душом, али, није био заговорник причешћивања пар пута годишње, већ што чешће, ако хришћанин пази како живи и пости како Црква заповеда, трудећи се да му савест буде мирна и чист, а он је у таквом подвигу био наш смирени предводник, не сматрајући да је посебан него се смиравао и понављао цариникове речи – Боже, буди милостив мени грешноме…
Милош Димић
