Посланица Јеврејима 11:8-10.13-16

Праотац Авраам, човек којим почиње библијска историја. Нарација о њему и његовим непосредним потомцима (Пост 12-50) открива живописне детаље, а праоци су приказани као истински, стварни, људи који су  вером досезали духовне висине, али и падали у дубоке поноре у тренуцима сумње. Њихов значај за историју Израила огледа се у непрестаном позивању познијих генерација на основну претпоставку њиховог односа са Богом – савез. Божански савез са Авраамом и његовим непосредним потомцима сматран је темељом националног благостања и гаранцијом националне обнове.

Историјски посматрано, Авраамов пут је можда био део веће сеобе (уп. Пост 11:31–32), али је његово учешће у њој било изузетно јер је било одговор на изричити божански позив, одговор вере (Пост 12:1.4). Тиме је, међутим, он тек поставио темељ за величанствену грађевину сопственог карактера. Авраам је син вере, човек који је дозволио вери да га формира, и управо зато је и отац вере и верника који исповедају јудаизам, хришћанство и ислам, будући да је изградњом свога искуства са Богом поставио основу на којој су будућа покољења надграђивала миленијумску грађевину монотеистичких вероисповедања.

Библијска историја започиње бременитим захтевом обликованим по обрасцу реторичке градације, тако да је сваки наредни детаљ захтева све снажнији: Иди из земље своје и из завичаја свога  и из дома оца свога у земљу коју ћу ти ја показати… (Пост 12:1). Откривање снаге овог захтева враћа нас унатраг на приповест о изградњи вавилонске куле  која се завршава поделом језика и расејањем народа првобитно сабраних у Сенарској (Сумерској) равници. Последњи стихови Пост 11 Авраама и његову породицу повезују са номадским путовањем из Ура халдејског (који је био један од најразвијенијих градова Месопотамије тог времена) ка Харану. У Новом завету се истиче  да је не само Авраамов покрет из Харана, даље ка Обећаној земљи, већ и покрет из самог Ура, био одговор Авраамове вере на Божији позив (Дап 7:2-3), покренут  нехуманим поретком прото-вавилонских цивилизација (види: ВАВИЛОН РЕТРОСПЕКТИВА – од Апокалипсе до вавилонске куле)Уочавање нехуманости постојећег поретка можда је заправо била она искра божанског позива која је најпре засветлуцала, а затим се и разгорела у Авраамовом срцу које га је све јаче покретало да напусти не само, па чак не ни пре свега своју постојбину, завичај и отачки дом, већ на првом месту наслеђене верске и друштвене обрасце древне Вавилоније.

Послушном вером Авраам је кренуо на пут неизвесности кроз Ханан, често коришћеном рутом номадских каравана. Као и други номади, Авраам се кретао од места до места, али пре свега од места једне божанске објаве до места друге божанске објаве. Многа од тих места билa су богослужбени центри много пре него је Авраам, уз постојеће олтаре, подигао олтар Богу који га је позвао дајући свом путовању кроз Ханан изразити религијски карактер.

Кључне тема библијског наратива о Аврааму и његовим непосредним потомцима су наследници и наследство. Уз тему наследства, у библијском наративу али и интертестаментарној књижевности, значајно место има тема странствовања, номадског путовања у потрази за испуњењем божанских обећања (Јуб 16:20-31; 32:27-29). То је управо оно што у први план ставља новозаветни писац Посланице Јеврејима истичући да је то био живот другачији од оног који је Авраам могао имати  у сигурности великих урбаних средишта свог доба, Ура или Харана. Вођен вером којом је одговорио на божански позив, Авраам је такав живот заменио тегобним животом сталног номадског странствовања и оскудице у Обећаној земљи (Јевр 11:9 уп. Дап 7:5).  Тегобни живот којим су почели да живе, праоце није поколебао, закључује писац Посланице поткрепљујући свој закључак тврдњом да су мислили на ону (отаџбину) из које су изашли, имали би времена да се врате (Јевр 11:15а).

Кључно питање: шта је праоце мотивисало да издрже тегобе номадског живота?

Историјски, праоци су били у потрази за земљом коју ће им Бог показати и на којој ће се настанити и умножити њихово потомство. Ово надање праотаца остварује се постепено, од времена Исуса Навина до времена којим се окончава историја Старог завета.

Међутим, ова историја није била праволинијски узлазна, нити је позиција Израилаца и Јудеја у Ханану била непромењиво утемељена. Промењивост ове историје и позиције кроз историју била је условљена бројним друштвеним и политичким факторима који су у списима Старог завета увек били тумачени по кључу народне (не)верности принципима божанског савеза са праоцима, савеза који је своје јасне  – најчешће социјалне и хуманистичке – одреднице добио у времену Мојсеја.

Верност религијским и социјалним принципима савеза (наглашавање егалитаризма тј. друштвене равноправности, друштвене правде, бриге за угрожене категорије друштва) према библијским писцима повлачила је за собом бољу национално-државну позицију на изразито турбулетној позорници древног Оријента. Насупрот, одступање од верности религијским приниципима савеза (тј, идолопоклонство и формалистичка побожност) водили су оступању од друштвених принципа савеза (успостављању друштвене неправде, раслојавању друштва и израбљивању друштвено угрожених категорија) водила је великим државним и националним траумама које су, коначно, резултирале и потпуним двомиленијумским нестанком јеврејске државе.

Писац Посланице живи управо у тим околностима када се античка јеврејска држава приближава своме краху. То су трауматичне околности унутар којих писац, надахнут новозаветном перспективом реинтерпретира приповест о праоцима Израила указујући својим сународницима да ни сам губитак отаџбине није непремостива трагедија, јер уколико се посматра из његове  – хришћанске – перспективе коју би он желео да и они прихвате, прави и коначни циљ праотачког путовања није био земаљски Ханан. Уместо тога праоци Израила су чезнули за бољом то јест, небеском отаџбином (Јевр 11:16) следујући Аврааму који је очекивао град који има чврсте темеље, чији је градитељ и творац Бог (Јевр 11:10). Следећи оваквој реинтерпретацији старозаветног наратива оци, нпр. св. Јован Златоусти и св. Фотије, наглашавали су да је истинско обећање дато Авраамовим потомцима било заправо обећање будућег и долазећег Царства које су вером ишчекивали. Величанствена послушна вера је покренула праоце на напуштање урбаног, али друштвено неправедног живота и нехуманог поретка. Међутим, тек у перспективи Новог завета уочава се њена дубља диманзија, праотачко путовање се препознаје као ходочашће вере ка Небеском царству и његовој престоници – граду који је утемељио сам Бог.

Нови Јерусалим – град који имаше темеље

Писац Посланице вештим књижевним поступком супроставља пролазну и тегобну егзистенцију шаторовања трајном дому – граду који имаше темеље (Јевр 11:10а). Полазећи од вековне чежње номада у непрестаној потрази за земљом трајног насељавања и неутемељеног живота, писац Посланице пажњу својих читатеља усмерава ка граду који пружа заштиту од недаћа и опасности. Идеја града који је Бог утемељио развија се на представи Јерусалима (Сиона), града Бога живога, истинске, непромењиве и сигурне отаџбине, идеји која је прожимала свеукупне песничке, пророчке, интертестаментарне и новозаветне списе. За писца Посланице то није географски Јерусалим, чије су уништење његови читатељи могли да наслуте, већ неразорива престоница Божијег царства. Оријентисаност према новом (небеском) Јерусалиму, међутим, подразумева за нас данас, као и за праоце некада признање (исповедање) да смо странци и дошљаци на земљи (Јевр 11:13в)

Странци и дошљаци

Када писац Посланице каже да су праоци своје странствовање исповедили, он у изворнику употребљава технички термин за јавно исповедање вере. Он тиме подстиче на истрајност своје читатеље који су се налазили у искушењу да напусте своје вјерују (вероисповедање). Са друге стране, он се обраћа хришћанима који су се због своје вере, у времену пре цара Константина, налазили у позицији грађана другог реда, оних који због вере губе грађанска права, а ризикују и имовину па и сам живот (1Пт 1:1-2). Он их подсећа да су се у таквој позицији налазили праоци вере, миленијумима пре њих и да, стога, имају пример који треба да следе, остаје међутим питање: на који начин следовати праоцима?

Од древног (и савременог) Вавилона до Новог (небеског) Јерусалима

Следовање праоцима Израила захтева да уочимо сличност између позива да се напусти Вавилон који је упућен у последњем библијском спису (Отк 18:1-5). Пажљивијим читањем одељка видећемо да је разлог због којег је позив упућен подстицање хришћана да не учествују у гресима Вавилона (ст 4) који су мало касније прецизније описани као неправде (ст 5).

Употреба ова два термина враћа нас једној старозаветној приповести која, иако у њој можда не треба тражити фактичку историјску тачност, илуструје снажну и најзначајнију поруку за разумевање супротстављања древног (и савременог) Вавилона и новог (небеског) Јерусалима. У питању је приповест о цару Навуходоносору, највећем цару нововавилонског царства, који је уснио сан за који је био сигуран да носи божанску поруку те се, стога, обраћа свом службенику и пророку Данилу са захтевом да му сан протумачи (Дн 4). Тумачећи сан, пророк најпре истиче величину вавилонског царства и узвишеност владавине Навуходоносора. Имао се заиста шта да похвали. Навуходоносор је био велики ратник. Подигао је и обновио вавилонску империју  која је била у праху и пепелу. Поразио је вековног ривала, Асирију. Њену престоницу, Ниниву, темељно је разорио тако да су археолози њене трагове нашли тек пре седам деценија. Проширио је границе царства створивши највећу до тада познату месопотамску империју.

Међутим, освајања и разарања није било једино чиме се Навуходоносор могао похвалити. Ту су били бројни градитељски подухвати који су учинили да Вавилон постане украс земље – говорили су антички историчари описујући нпр. знамените Семирамидине вртове. Наравно вртови нису били једини градитељски подухват који је Навуходоносор предузео да би – извршивши своје науме – могао да каже: није ли ово Вавилон велики што га ја саздах јаком силом својом да буде столица царска и слава величанству моме? (Дн 4:30). Чини се да је највећи значај у свему што је саздао, за Навуходоносора је имала грађевина названа Етеменанкихрам који је темељ неба и земље. Описујући ову грађевину у сачуваном царском натпису, Навуходоносор заправо описује изградњу нововавилонског зигурата о чему сведоче речи: ја сам подигао Сунчев храм са седам позорница да би већ наредним својим речима исказао да је његов циљ идентичан циљу који су имали градитељи и тада већ легендарне и древне вавилонске куле. Поменути царски натпис се, наиме, завршава речима како би његов врх (тј. врх храма) могао да досегне небеске врхове.

Навуходоносорови подухвати били су засигурно његовог покушај да учини оно што градитељима вавилонске куле није пошло за руком. То је само по себи негативно, али можда не би било узрок Навуходоносорових невоља (које је наговештавао поменути сан), да се исте и сличне идеје и науми – по правилу – не остварују истим и сличним средствима: насиљем, неправдом, неразумевањем. Управо о томе нам сведочи савет који пророк даје цару: зато царе, да ти је угодан савет мој, опрости се од греха својих правдом и од безакоња (неправди) својих милошћу (милосрђем) преме невољнима, еда би ти се продужио мир (Дн 4:27).

Праотац Авраам у древности огорчен неправдама и насиљем градитеља вавилонске куле напушта тај поредак, да би се вековима његов настављач изнова нашао у Вавилону где то огорчење вавилонским менталитом изражава саветом који подразумевава напуштање вавилонског животног поретка. Пророчки позив упућен хришћанима у Апокалипси има исти смисао. То није позив револуционарног рушења постојећих неправедних друштвених поредака, већ позив да се придружимо праоцима Израила на ходочасничком путовању вере ка небеском Јерусалиму, путовању личног преображаја који од Вавилоњана чини Јерусалимљане, поданике Царства небеског који делују праведно и мислосрдно у друштву у коме се налазе, људе који разумеју потребе – пре свега потребе других. Вера коју су Аврааам, Исаак и Јаков имали је била храбра (јер је повела Авраама на пут у непознато), истрајна (јер је опстала иако је остварење остало тек наслућена будућност) и жртвена (јер је захтевала одрицање од сигурности Вавилоније).

Јован Благојевић

За сродан материјал види:

Вера као победа над смрћу

Вера као осмех животу

Да ли је откривена Содома? – путокази библијске географије

https://bkcentar.rs/sr/blog/pedesetnica-sv-trojica

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име