У литургијским сабрањима чујемо поједине вернике да упорно и гласно, иако за то немају благослов, саветују другима да се никако не причешћују ван постова јер нису спремни да приступе Светој Чаши. Наиме, они су најпобожнији зато што се причешћују неколико пута годишње, а притом оштро осуђују оне који се често причешћују, и то са благословом духовника, носећи животни крст, тегобе, болести, напоре, недаће, стресове, притиске, а на Литургију дођу жедни воде живе и гладни Хлеба Небеског. Ипак, „ревнитељима“ сметају браћа и сестре ако чезну да се чешће сједињују са Христом. Није добро да им на том путу стоје управо браћа и сестре у Христу. Не знамо ко какву муку има и колики терет носи, ако већ прилази Светој Чаши са благословом духовника, ко сме
да се усуди да га спречава да се причести? То је нездрава побожност, бавити се другима који се често причешћују, а не бавити се собом због учесталог неприступања Светом Причешћу? При томе се иде још даље, осуђују се духовници који причешћују вернике ван постова, иако је такав благослов Мајке Цркве, дозвољено је причешћивање када верник поштује све прописане постове, редовно се исповеда и пази како живи. Међутим, такав благослов смета онима који не желе да се често причешћују, па би да забране свима да то чине, што је безумно и дрско, нарочито у тренуцима када се народ причешћује, а „ревнитељи“ стоје са стране и намргођених лица коментаришу како уопште није добро што се сад људи причешћују! Поврх свега, надају се да ће се што пре укинути та „нова пракса“ честог причешћивања и да ће се коначно вратити мир у душе њихове како би могли мирно и спокојно да гледају када свештеник враћа Свети Путир у олтар чим изговори узвишене речи – Са страхом Божјим, вером и љубављу, ПРИСТУПИТЕ!
Милош Димић
