Под стрмим обронцома Проклетија, распрострла се питома равница богата плодним пољима, виноградима, извориштима питке реске воде, воћњацима, свакаквим благом које само Бог може да дарује кад за своје изабранике бира комад земље. Ту плодну равницу пресеца река прозрачног имена, Бистрица, која вековима жубором проноси славу, моћ, неимарство, одјек бројних манастирских звона, топот копита бесних коња у ратним биткама и похарама, лелек ожалошћених мајки, поклич који се слива у славу и у вечност.
Метохија…Милозвучна је као херувимска песма, богата је класалим пшеницама, чокотима окићеним белим и плавим гроздовима и кошницама из којих из препуног саћа капљу медоносне капи окрепљења и снаге. Метохија је букет најлепших здања у којима вековима тече непресушни источник православне вере. Сабрани, као апостоли око Божје проповеди, загледани у небо и у далеке славне претке, уздигли су се преко свих висина и свих пространстава метохијски манастири. Корени су им на небу, међу њиховим ктиторима и светитељима, светородним Немањићима, међу Светим косметским мученицима сабраним под крсташ барјаком Светог цара Лазара, који одабра Царство небеско, сагради на небеским висинама престо пред којим дочекује нове страдалнике свога рода. И тако ће бити, док нас буде…А, биће нас у славу Бога и нашега рода, макар у читуљама, повељама, на мермерним плочама…
Чупају нам корене, преоравају житнице, ископавају темеље, пале грамате и тапије, ломе путире и сасуде, затиру памћење…Узалуд. Има под капом небеском један народ који је,,умирати сви’ко, у смрти својој да нађе лијека.“ Таквом народу светитељи држе опело и сам Господ их усељава у рајску башту.
…На крвљу освештаној метохијској земљи својом монументалношћу, раскошношћу и неимарским умећем издваја се манастир Високи Дечани. И име му казује да се узвисио у небеске висине да посведочи коме припада, на чијим рукама је узнешен Богу као ктиторска задужбина. Идеја за изградњу овог манастира припада Светом Сави, што је у својој хрисовуљи јасно посведочио ктитор Свети Стефан Дечански, који је започео изградњу храма, али је ктиторску задужбину завршио Стефан Урош трећи, познатији као цар Душан. Био је то златни период српске историје, плодни четрнаести век, када се моћ и слава српске државе највише осликавала кроз бројне храмове, задужбине, на српској земљи,али и у Старој Србији, Светој земљи, Синајској пустињи и широм православних земаља.У Метохији су се налазиле бројне испоснице, у којима су се подвизавали стари монаси,,дедчани“, па је по њима, наводно, манастир добио име. Изградњу монументалног здања започео је Свети краљ Стефан Дечански, окупивши најбоље неимаре вичне градњи храмова у византијско-романтичном стилу.
Са приморја, из Котора, фра Вито прикупи неимаре, алате и своје градитељско умеће и дође у плодну Метохију да гради храм који ће надвисити векове. У том периоду Котор је био део пространог српског царства. У Дечане је уграђена сва моћ, богатство, отменост, раскош, монументалност и побожност српских владара. Сви су се трудили да дограде део бедема, конака, балкон, обогате манастирску ризницу…И све тако кроз прохујале векове, до времена садашњег.На најскупоценијим материјалима, огромним количанама сребра и злата није се штедело. Најспретније руке безбројних мајстора, фрескописаца, клесара, вајара, неимара оставиле су неизбрисиви траг на раскошном здању, витким стубовима у цркви и припрати, мермерним, мозаичним подовима, изузетном фрескопису, на фасади отмених линија, са раскошним розетама, богатим дуборезом, огромним благом које се чува у манастирској ризници. Један анонимни путописац, из петнаестог века, оставио је запис да,,Стефанова црква сваку мисао превазилази лепотом, мраморјем и величином, различитим ликовима, зашта није довољна година да се исприча, а изглед цркве вид и очи од силне светлости подсећају на звезду Даницу…“
Црква је саграђена у романтичном стилу, са елементима готике, осликана са више од хиљаду фресака. Сачувани су записи који сведоче о првобитном манастирском здању и комплексу грађевина које су чиниле јединствену манастирску целину:широка и тврда ограда,утврђена кулама, пирг над улазом, звонаре, кухиња, трпезарије, виница, монашке келије, архимандрија, а изван манастира болница, воденица, источници питке воде, топионица …Богатство дечанске ризнице је вековима пљачкано. Освајачи су односили све што је за њих имало посебну вредност. Ипак, остао је да поносно пркоси времену манастир који се дичи својом лепотом, очуваним фрескописом, складних компоизиција које садрже више хиљада ликова. Таква лепота фреско-сликарства није очувана нигде у Европи. За време балканских ратова, Бугари су натоварили у једна кола манастирске драгоцености, а у друга кивот са Светим Стефаном Дечанским. Чули су за бројна чудесна исцељења пред моштима нашег краља, зато су желели да га однесу у своју земљу. Међутим, у дечанском селу застану кола са светим моштима.
Ништа није могло да их покрене, ни за милиметар. Сазнавши за њихову подлу намеру, турски војници, који су држали ред у Метохији, хитро дојезде у Дечане. Кола су су се сама покренула у правцу манастира.Тако се Свети краљ вратио у своју задужбину.Средином деветнаестог века, постојала је опасност да се заруше темељи дечанске светиње, који су били шири од манастирских зидова. Првобитно су били обложени оловом, али су бројни освајачи поскидали метал, а зуб времена је крунио ситни камен који се урушавао. Велика брига притисла је дечанског игумана Рафаила. Са братијом је из Бистрице довлачио крупне, здраве комаде камена којима би заменио старе.
Двеста година је манастир чувала албанска породица. Албански војвода Раста је био спреман да потегне оружје на првог мајстора који удари на стари темељ, стрепећи да ће се зарушити храм. Тај посао је преузео на себе лично игуман Рафаило, претходно се обративши албанском војводи, уверавајући га да не брине. Било је то време када је било више части и доброте међу људима…
НАСТАВИЋЕ СЕ…
