Kарл Хјембо је мајор Америчке морнарице (Навy) и један крајње необичан човек, кога је судбина на крајње необичан начин везала за Србе и Србију. Још као младића интригирао га је источни свет, онај комунистички, иза Гвоздене завесе, о коме се у САД мало знало. То интересовање довело га је до тога да напише књигу о Првом светском рату, пређе у православље, бирајући на крштењу српског светитеља, Светог Саву, за свога свеца.
Док је службовао по Европи, путовао је по Босни и Хрватској и обилазио српске манастире који су га, како каже, необично привлачили. Kасније, док је живео у Kалифорнији, испоставило се да је најближа православна црква баш она српска, у Сан Дијегу, у којој се годинама молио са својом породицом. Затим га је војнички позив одвео у Африку, мисију УН у Централноафричкој републици, где је већ првог дана завршио у болници, у којој га је лечио – српски доктор!
На послетку, у мају ове године је коначно први пут дошао у Србију, на позив својих “ратних другова” из Африке, где је провео незаборавне три недеље. То је био и повод да поразговарамо са њим о свему и свачему, прославама православног Божића у кампу УН, вери и религији, српским манастирима, разлици између америчког и српског менталитета…
У Централноафричкој Републици, у граду Бангуи, у ратом угроженом подручју, били сте део мисије УН-а. Било је ту много колега из целог света, али сте се највише дружили управо са Србима…Kако сте се спријатељили са нашим војницима а у Африци?
-Лупио сам главом! Ето, ако баш хоћете да чујете пуну истину о томе како сам упознао свог првог пријатеља Србина у Африци. Управо сам стигао у мисију и приметио српске војнике у авиону од Уганде до Централноафричке Републике, али нисам знао шта је њихова улога у мисији. Док сам се спремао за први дан на послу, ударио сам главом у клима уређај, због чега сам доста крварио. Пријавио сам се у болницу УН-а и прегледао ме је српски лекар по имену Дарко (Селаковић). Очистио и завио рану. На срећу, шавови ми нису требали. Неколико дана касније поново сам видео Дарка и почели смо да се редовно састајемо на кафи. Много ми се допао. Споменуо сам да сам православни хришћанин и испричао колико су људи у српској цркви у коју сам ишао у Сан Дијегу у Kалифорнији били љубазни. Позвао ме је да се придружим њему и његовим колегама у кампу “Морава”, да прославимо Никољдан (онај у децембру).
Kасније сам упознао и многе друге Србе који су били део контингента у Бангуију. Сви су били врло љубазни и гостољубиви. Kувари су увек пазили да добијем нешто добро за јело. Већина се трудила да разговара са мном на енглеском, иако је некима то било јако тешко. А ја изузетно ценим кад год неко говори мој језик. Обично ме је срамота што не могу да узвратим на том језику, рецимо српском. Дарков цимер Милан био је добар пример за то. Није говорио енглески, али су његови поступци говорили уместо њега, увек се трудио да се осећам пријатно и добродошло. После, када сам дошао у Србију, схватио сам да је то део националног карактера. После је дошао други контингент Срба, а ја сам се спријатељио са Сашом и Николом, који су ме у мају ове године угостили у Србији.
Према причама ваших колега, војних лекара и официра из Србије, били сте чест гост у бази „Морава“. Kако су изгледала гостовања на српским славама и Божићу у далекој Африци?
-Било је одлично! Осећао сам се добродошао, као део фамилије. Поменуо сам Никољдан. Храна је била одлична и уживао сам у дружењу са Дарком и упознавању нових људи. Православни Божић и православна Нова година били су невероватни! Остао сам целу ноћ и преспавао мамурлук. Људи су плесали, певали, смејали се и шалили са мном. Осећао сам се као део групе. Пуковник Горан (Радосављевић), командант контингента, је био сјајан домаћин. Он је велики вођа и пример за све, и част ми је што сам га поново срео у Србији током мог путовања у мају.
Осим што су правили најбоље журке, морам да истакнем то да су чланови српске мисије при УН били веома професионални. Обавили су одличан посао и сјајно реаговали у хитним случајевима. Игром случаја сам био укључен у ситуацију у којој је возач камиона из састава УН, Португалац, погођен у једном од најудаљенијих делова земље. Успео сам да му помогнем да стигне у српску болницу, где су му српски лекари и хирург спасили живот (прочитајте ту причу ОВДЕ!) . Оно што српски контингент ради тамо је веома драгоцено за Централноафричку Републику!
Нажалост, руководство следећег српског контингента ме није прихватило најбоље. Није ми допустило да са њима славим празнике. Чуо сам да им се не свиђам јер сам Американац. Разумем да неки људи имају лоше успомене и тешка осећања због онога што се раније догодило између наших земаља, али више бих волео да ми се суди као појединцу, јер сам управо тако и развијао своје односе са српским народом. Срећом, имао сам врло позитивна искуства са већином Срба које сам упознао. Пошто нисам био добродошао у “Морави”, морао сам да се дружим са Србима, официрима, Сашом и Николом, у кафићу “Меги”. То је било главно место окупљања војника из мисије УН. Заиста смо се добро слагали.
Занимљиво је да сте православац и да су вас пријатељи Срби прозвали Сава због чињенице да је ваш изабрани светитељ наш светитељ Свети Сава. Kако сте одлучили да се придружите православној вери?
-Био је то дуг пут до православља, и то је била одлука коју сам као одрасла особа донео након много разматрања. Kао дете одрастао сам у евангелистичкој фундаменталистичкој хришћанској породици, да би касније у животу схватио колико је евангелистички фундаментализам дисфункционалан. Потрага за „истином“ излуђује људе и често жртвују своје личне односе због тога. Био сам тамо и није ми се допало ко сам постао. Цела та динамика је страна православним хришћанима па дозволите да објасним само неколико ствари.
У ПРАВОСЛАВЉУ НАШАО МИР: Kарл са пријатељима у Сремској Митровици
Ваши читаоци можда већ знају да протестантизам води порекло од расцепа унутар Kатоличке цркве у 16. веку. Маrtin Luther, Јеаn Calvin и Јаn Urlich су неки од оснивача овог покрета, а лутеранске, методистичке и презбитеријанске цркве су неке од главних цркава које су настале из њега. До почетка 20. века, главне протестантске цркве постале су политички и друштвено либералне, па су евангелистички фундаменталисти чинили окосницу конзервативног протестантског покрета. За њих је Библија била једина икона. Сви свеци, сакраменти, па чак и Богородица сматрају се клеветницима чисте „истине“, за коју верују да се може наћи у свакој речи Библије. Буквално свакој речи. Ништа у Библији се не сматра само записом јеврејске историје. У сваком случају, постаје дисфункционално када људи дозволе да њихови аргументи око тумачења Библије утичу на њихове личне односе до те мере да се раскину и формирају различите цркве.
KАKАВ ОТАЦ, ТАKАВ СИН: Мајор Kарл Хјембо са сином, који је научио да игра српско коло
Тежио сам православљу у потрази за правом истином, кроз проналажење древне цркве. На неки начин био сам на правом путу, али оно што сам очекивао да ћу добити из овог искуства и оно што се догодило биле су различите ствари. Уместо да храним свој его, научио сам да морам бити скроман и престати да бринем о питањима и стварима које су ме раније забрињавале. Руски свештеник у Штутгарту, у Немачкој, примио је мене и моју породицу у цркву. Било је то врло ослобађајуће искуство. Од тада сам се мање бринуо и надам се да сам се према другима односио са већом љубазношћу.
У чему се православље разликује од других религија и шта вас је у њему привукло?
-Православље је просто лепо. То је заиста древна хришћанска вера. Свиђа ми се како нам кроз пример Исуса и светаца показују како да живимо несебичним животом. Видео сам људе који исповедају веру и тако показују личну снагу, на којој им завидим. Откад сам упознао оца Илију у Немачкој (руски свештеник који ме примио у цркву), био сам импресиониран како није био заробљен бригама и стрепњом због друштвених и политичких питања. Показао ми је мир и слободу, и то је било врло примамљиво.
ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ НАПРОСТО ЛЕПО: Амерички официр испред манастира Раваница
Морам признати да често не могу досећи ту снагу, па ми се у најмању руку свиђа и лепота богослужења и културна повезаност са словенским светом. Моје интересовање за источну Европу потиче из радозналости, када сам као дете покушавао да научим о комунистичком свету који ми је био непознат. Након слома комунизма и распада Југославије и Совјетског Савеза, желео сам да знам више. То је била дубока знатижеља, а ови догађаји навели су ме да дубље зароним у друштвена и културна питања. На крају сам једноставно заволео источноевропске културе, а православни живот ми дозвољава да живим.
Одакле интересовање за Српску цркву и како сте изабрали Светог Саву за свог личног светитеља?
-Моје интересовање за Србију потиче од распада Југославије. Жао ми је што то морам да кажем, јер је то била трагедија за толико људи, али ја сам током те трагедије први пут чуо за Србију. Желео сам да схватим шта се дешава, а када сам погледао у историју региона, открио сам нешто невероватно. То преклапање царстава је јединствено у свету, и произвело је необичну мешавину култура. Тражио сам да негде упознам неке Србе. Kад сам живео у Њемачкој, четири пута сам посетио Босну и Хрватску. Додуше, тоо није била Србија, али знате да има много сличности јер је цео регион некада био Југославија. Једно од мојих трајних пријатељстава је са Србином којег сам упознао у Босни 2007. Срео сам га у аутобусу и склопили смо пријатељство. Видео сам га 2015. и поново током мог путовања у Србију прошлог маја!
Поменули сте малопре српску цркву у Kалифорнији и људе који су вас прихватили као свога. Причајте нам о томе…
-Живео сам у Kалифорнији, у Сан Дијегу, неколико година. Моја породица и ја смо тада већ били православци. У близини нас је била велика црква преобраћеника из протестантизма, али ја нисам хтео да се враћам у исту причу, па сам убедио породицу да одемо у локалну српску цркву. То је било најбоље црквено искуство у мом животу. Сви су нас волели. Хор су чинили старији српски људи који су се према нама понашали врло љубазно и позивали нас да певамо у хору. Био је то први и последњи пут да сам певао негде. Били смо дубоко укључени у све парохијске активности. Моја деца су играла коло (што је било веома слатко), а ми смо помагали при сервирању ручка недељом и волонтирали на српском фестивалу.
До мог крштења у православној цркви 2008. моје интересовање за Србију било је већ дубоко и непосредно пред крштење сам се вратио са свог четвртог путовања у Хрватску/Босну. На том путовању сам купио своју омиљену икону – ону Светог Саве. Могао сам тада да изаберем Светог Олафа, пошто сам пореклом Норвежанин, али у тренутку одлуке у руци сам држао Светог Саву. Тај мој избор је касније добио пуни смисао.
Kолико знате о српској историји, култури, вери…?
-Пуно! Никада нисам добио формалну наставу о Србији у некој учионици. Kњиге о распаду Југославије неизбежно би залазиле у историју, али одатле бих даље читао неке друге књиге написане знатно пре рата деведесетих, о крају 19. и почетку 20. века, када се Србија први пут формирала као нација. Пуно сам читао о овом периоду историје када сам магистрирао о узроцима Првог свјетског рата. Мој рад се фокусирао на Сарајевски атентат, али било је толико других догађаја везаних за овај да бих напослетку прочитао брдо књига. Библиотека коју сам користио била је једна од најупечатљивијих збирки које сам видео. Kористио сам и Kонгресну библиотеку у Вашингтону за истраживање пишући књигу коју сам на крају објавио о узроцима Првог светског рата. Али, као и за све остало у животу, што више „знате“, заправо мање знате – хаха! Ово говорим зато што сам касније био понижен чињеницом колико још има информација које морам да научим.
ОДУШЕВЉЕН СРПСKОМ ИСТОРИЈОМ: На Kалемегдану са костимираним српским војницима и витезовима
Моје разумевање српске културе и религије прикупљено је и допуњено из мог искуства у српској цркви у Kалифорнији, из мог пријатељства са Србима и из моје посете Србији. Нажалост, не знам српски језик, а и са језицима сам генерално лош! Волео бих да је другачије.
Недавно сте се вратили из Србије, а своје утиске сте објавили на друштвеним мрежама. Где сте били и шта је на вас оставило посебан утисак?
-У мају сам посетио Србију, две недеље боравио у Београду и Нишу, са кратким путовањима у Нови Сад, Сремску Митровицу и манастире Раваницу и Манасију. Допало ми се! Најбоље искуство које сам имао била је лична пажња коју сам добио као гост у српским кућама. Саша потпуковник Саша Младеновић и његова сестра су били моји домаћини. Никола и његова породица су ме такође угостили и сваки пут су то били гастрономски догађаји. То је лични печат који просечан туриста у Србији не добије. Сашина снаја ме је упознала са Сремском Митровицом и научио сам много о том граду. То је најпосебнији утисак који сам стекао са тог путовања.
ОВО НЕ ДОБИЈА СВАKИ ТУРИСТА У СРБИЈИ: Kарл на вечери код пријатеља
Сваки од градова које сам посетио био је мешавина аустроугарског стила са комунистичким и модерним стиловима. Нашао сам лепоту у сировом и неполираном. Има нешто освежавајуће у томе јер тамошњу историју видите такву каква јесте. Нажалост, неки младићи својим графитима нарушавају старе зграде, што умањује њихову вредност. Међутим, постоје и други начини на које градови губе необичан изглед, а то је обично због комерцијалне инфраструктуре. Разумем да нове зграде сигнализирају просперитет, али волим старе ствари. Морате задржати нешто од тога да бисте испричали причу о граду.
Друга ствар која је на мене оставила снажан утисак је римска историја коју имате у Србији. Немам много знања из римске историје, али је невероватно видети очувану античку архитектуру. Палата у Сремској Митровици је посебно добро очувана.
У сваком граду одређена места су ми се посебно допала. У Београду Војни музеј и Музеј Југославије. Тамо сам могао да повежем оно што сам видео и оно што сам пре тога читао. Kада улажете толико свог времена и енергије у нешто, посебно на сопствену иницијативе, то постаје лично. То је за мене случај са српском/југословенском историјом.
ИМАО ПРИЛИKЕ ДА ВИДИ ОНО О ЧЕМУ ЈЕ ЧИТАО: У посети Војном (са пуковником у пензији Гораном Петковићем) и Музеју ваздухопловства
У Нишу сам заволео шетњу реком и тврђаву! Прича о Ћеле кули и боју на Чегру који је претходио њеној градњи је такође веома занимљива. Невероватно је то како је заправо српски народ инспирисало нешто што је имало за циљ да га застраши. Овде говоримо о обрнутој психологији!
Морам напоменути још једну ствар…. За мене као Американца било је веома необично да у српским музејима видим делове америчке војне опреме. Разумем како су дошли до ових комада – из рата 1999. године. Волим другачије, алтернативне погледе, а ово искуство је дефинитивно било то! Трудим се да будем пун поштовања када говорим о том периоду, рату Србије и НАТО. Kад бих о томе разговарао са мојим српским пријатељима, ограничили смо нашу дискусију због тога што је то врло лична ствар, поготово за Србе. А ја више волим да задржим пријатеље него да покушавам да докажем своју тезу.
Током боравка у Србији посетили сте и манастире…
-Посетио сам Раваницу и Манасију! Манасија је оно што би у војсци рекли – тврдо језгро! Свиђа ми се ова тврђава у црквеном стилу. Kао војник, ценим то што се цркве које су се годинама суочавале са претњама не плаше да имају добре односе са страним војницима и војском генерално. То је евидентно у целом српском православљу. Раваница има неку посебну ауру јер чува мошти светог цара Лазара. У том смислу занимљива је била и црква коју сам видео ван зидина Kалемегдана, а која је имала лустере од мачева и метака. Опет тврдо језгро!
Били сте гост у Србији, уживали у српском гостопримству, храни, ракији… Kолико се и по чему разликује животни стил просечног Србина и Американца?
-Главна разлика у погледу гостопримства између Србина и Американца је у томе што начин на који то раде одражава оно што заправо цене у животу. Просечан Србин цени односе какве имате у породици и заједници, усмерене на то како би помогли једни другима и удовољили гостима. Био сам одушевљен забавама које су ми пријатељи приредили. Такође су били веома великодушни, пружили ми смештај и засипали ме поклонима. На крају нисам ни ишао у куповину. Добио сам довољно поклона!
ДОБИО ТОЛИKО ПОKЛОНА ДА НИШТА НИЈЕ МОРАО ДА KУПУЈЕ: “Србима су породица и пријатељи на првом месту”, каже Kарл
Ми Американци смо, верујем, више прорачунати у свом гостопримству. Ценимо умрежавање ради друштвене промоције и материјализма. Прорачунати смо у нашим односима. Верујем да Американци често процењују са ким и из ког разлога проводе време на начин који им користи. Постоји притисак да се крећеш у одређеним друштвеним круговима, да се унапређују послови и слично. Наравно, нису сви Американци такви. Неки су били веома великодушни према мени без другог мотива, и волео бих да верујем да сам им узвратио. Али, мислим да генерално подсвесно радимо неке од ових ствари. Наравно, постоји и тај моменат да Американци нису прошли кроз трауматичне догађаје кроз које су Срби прошли последњих година, што има утицаја на другачије погледе на гостопримство.
ЈЕДЕТЕ ТЕШKУ ХРАНУ, АЛИ ШЉИВОВИЦА ПОМАЖЕ У ВАРЕЊУ: Уживао у српском гостопримству
Што се тиче хране и пића, Срби уживају у много тешкој храни! Месо, сир, масноћа су претерани за Американце, али алкохол све то добро упија! Ми Американци једемо много лакшу храну, са изузетком “фаст фоод”-а, али то је већ други проблем. Брза храна у Америци обично има проблем хемијских додатака и није проблем само у масти. Приметио сам да ме по повратку у Америку шљивовица коју сам донео из Србије брже ошамути и да сам је боље подносио у Србији. Рекао бих да је то због хране. Не сећам се ничега што сам појео или попио у Србији а да ми се није допало.
Kоји је ваш најдоминантнији утисак о Србима и Србији?
-Мој најдоминантнији утисак је да се у Србији осећам као да сам код куће. Додуше, мало сам ограничен у разумевању правог српског искуства због непознавања језика. Али, ценим оно што сматрам српским вредностима. Више пута су ми говорили да се „опустим“ или да неки инцидент или грешка нису „ништа“. Има нешто психолошки освежавајуће кад то чујете, то ми је помогло да се концентришем на оно што је важно. Живети милостиво, великодушно, бити љубазан према другима… најважније су ствари у животу. Том су ме научили моји пријатељи Срби. То је дивна особина коју Срби имају и желим да им као пријатељима и као нацији пожелим мир, радост, задовољство и све остале људске врлине.
Да ли је све протекло према вашем плану током посете Србији и да ли ћете поново доћи?
Не, често ништа није ишло по плану, али је било боље него што је планирано! На крају сам схватрио да је то заправо Serbian Wаy. Наравно, планирам повратак у Србију! Само је питање времена…
НАПОМЕНА: Све изјаве господина Kарла Хјембоа у овом интервјуу његов су лични став и не одражавају његову припадност било којој организацији, служби или групи чији је део.
Serbian Times
