Родила ме мајка, мила и добра. Свугде ме водила са собом. Сећам се кад сам био дете, пролазили смо крај једне дрвене радничке бараке подељене у више станова са безброј врата сиромашне боје, ако таква постоји, и малом баштом испред, у којој се зеленео першун и жарио с љубављу посађен невен.
Тад сам чуо чудне речи од моје мати која ме је држала за руку: Овде живи твоја друга мајка!
Ушли смо кроз једна наранџаста врата у дугачку просторију од браон дасака изнутра исту као споља, са дугачким столом на средини и дрвеним клупама около.
У челу стола седео је замишљени дечак, који је вадио средину из векне хлеба, правио од ње куглице и ваљао их у тањиру са шећером.
Онда их је ређао на послужавник.
Његова мајка, чудесно лепа жена у скромној кућној хаљини, донесе бокал хладне воде и послужи нас тим чудним куглицама од хлеба уваљаног у шећер.
Била је горућа летња врућина, али унутра је био хлад.
Жена нежног тена на лицу и топлих плавих очију пришла ми је и помиловала ме нежно руком по глави.
Узео сам њен прст и халапљиво почео да га сисам.
Дечак са суседне стране стола изненада поче да ме гађа својим куглицама, хистерично вриштећи: Ти ми ниси брат, ниси, ниси …!
Изашли смо напоље и пошли низ улицу, крај жуборећег потока. Ја и једина мајка за коју сам знао, са којом сам дошао у ову чудну посету.
Био је већ сумрак и осећала се прва вечерња свежина.
Топла жена је стајала на вратима свог радничког стана у дугачкој бараци и тужно гледала за нама.
Тад зачух глас своје мајке крај себе: Знаш сине, кад си био сасвим мали мени је пресушило млеко и ти си могао да умреш.
Онда је узела да те доји та жена која је била трудна и спасила ти живот.
Али, кад се родио њен син, није било млека за њега.
Зато је остао мали и закржљао, не може да хода, само по цео дан седи за столом и ваља у шећер куглице од средине хлеба.
Ођедном сам подивљао: Ти ниси моја мајка, ниси, ниси …!!!
Потрчао сам назад, улетео у собу са наранџастим вратима, подигао свог малог брата и попео га себи на леђа …
Док смо нестајали уз брдо, претварајући се у тачку која се губила у мраку, две жене су плакале.
Две жене, једна мајка …
Само је ођекивао радосни смех мог малог брата, који ме чврсто пригрлио око врата, док су с неба као звезде падале мале куглице од хлеба на којима су се цаклили ситни кристали шећера, и котрљале се низ брдо, нестајући у ноћи …
Док смо ишли уз брдо мој мали брат и ја, нисам осећао никакву тежину на леђима. Јер он је био тако мали и лаган, да скоро није ни имао тежину, И тако се прививши уз мене, као да је постао саставни део мојих леђа и рамена, и да све време нашег путовања нисам чуо његову чудну песму коју је непрекидно понављао: “Тада ди, тада дам …”, потпуно бих заборавио на његово присуство.
Kако смо се приближавали врху брда, на његовом врху бљештало је све јаче, чудно плавичасто-бело светло. Kад смо му се приближили, угледасмо необичног старца дуге седе браде и косе. Био је обучен у старе рите и носио је у руци неку на изглед врло стару књигу, излизаних корица.
Из његовог осмеха који му је стално титрао на лицу, осећало се неко блаженство и духовно испуњење. Био је то човек којем ођедном безрезервно и безгранично почесмо да верујемо. Зато, кад се окрену и пође у мрак, светлећи као неки велики фењер, ми не размишљајући пођосмо за њим. Ослањајући се о чудни штап издељан у облику змије са великом главом голуба на врху, за коју се држао док је ходао, понављао је тихо, непрекидно, неке речи које нисмо разумели: “Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме”. И ако нисмо разумели значење ових речи, веома су нам пријале, и уливале нам неку чудну сигурност.
Путем су из мрака израњале мрачне силе, застрашујућих облика кезиле се на нас пружајући ка нама своје коштуњаве руке са огромним ноктима, покушавајући да нас дохвате. Имале су велике зубе, закрвављене очи које су сијале у мраку, и велике длакаве уши. Но, необични старац који нас је водио, није се много узбуђивао. Замахивао би штапом и изговарао своју чудну молитву, а његова светлост се појачавала, тако да су та чудна ноћна бића нестајала у мраку, или се једноставно распршивала, ишчезавала у трену као илузија.
Не бојте се, рече наш добри старац, оне ће нестати чим запевају први петли најављујући зору. Јер оне живе само у најгушћем мраку, кад нема светла, и могу залуталог човека прогутати, јер то су, заправо бића од мрака, тако да кад сутрадан људи траже несталог човека, и никад га не нађу, кажу: “Прогутао га мрак!”
Зато ви драга децо, никад немојте ходати по мрклом мраку, јер тада можете видети и чути свашта што је нормалном човеку непојмљиво, јер то је време духова: Дечији плач и смех, гласове људи који неког дозивају, крике и јауке мучених људи, девојку у белој венчаници, дете које неког тражи, па и самог ђавола, а он је најопаснији. Мене је више пута нападао, али ја сам се успешно одбранио, својом молитвом и уз Божју помоћ.
Стога ви, добри моји дечаци ноћу се привијте уз ваше мајке, и мирно спавајте слатким сном, јер мајке су оличење Мајке Божије, у чијем вам топлом крилу, нико и ништа не може наудити.
Ноћ је за зле силе, лопове, сецикесе и убице, а дан за добре, радне и вредне људе, ђаке који уче и слушају своје родитеље. Запамтите добро ову прву лекцију, добри моји малишани.
На помен мајке, задрхташе нам срца, помислисмо колико смо далеко од њих, и како смо били неправедни према њима. Замишљали смо их како плачу за нама сваки дан, правећи непресушни поток од суза, и беше нам их јако жао.
Но, наш добри деда, непознат, а сад већ врло драг и једина нада и вера у овом луталачком беспућу, као да је чуо наше мисли: Не брините драги моји, ви сте сад далеко, али сте у ствари врло близу, јер мислите на њих. Ви сте сад у паралелном свету, у којем треба нешто да научите. Kако да се одбраните од сила зла, научите да волите и поштујете своје ближње, крв своју, као себе саме. – Али ми не волимо ближње деко, јер не волимо ни себе, јер нисмо добри, нанели смо многима зло, оставили своје мајке …
Не брините дечице моја драга, све је то само у вашим главама, само ваша опсесија, јер оно што је било више не постоји, а оно што ће доћи стаза је светлости непрегледне. Ви сте Божји миљеници, и сваки осећај кривице ће код вас нестати, кад вас научим једној малој, чудотворној молитви. Она ће терати од вас све демоне и зле мисли, одбранити вас од лошег пута и храбрити да победите све животне недаће. Запамтите само једну реч која побеђује све, и то ће вам бити друга лекција од мене. Она се зове ЉУБАВ! Остале лекције ћете научити сами током пута.
Уто се зачу кукурик првих петлова. Поче се раздањивати. Будући да се затекосмо крај једног ћувика обраслог шумарком и зеленом травом, деда седе, што учиних и ја, спустивши свог малог брата на меку траву покрај себе.
Деда скину с рамена своју просту јутану торбу, изанђалу од бесконачног пута којим старац већ дуго ходаше, и рече: Хајде децо да доручкујемо.
Тек тад осетисмо колико смо гладни.
Наш добри дека извади из торбе округлу погачу из сеоске пећнице, коју је успут добио од неких добрих људи, и која је неким чудом још увек била топла. Одломи сваком по једно парче, које се беше пушило, и замириса најлепшим, најзаноснијим мирисом, који нас подсети на наше мајке, како зазнојене од свакодневног рада, ваде хлеб, из вреле пећнице, румене коре и истог оваквог мириса. Тад нам пошоше сузе, и ми сами научисмо још једну лекцију.
Док смо халапљиво јели топлу погачу, стално сам гледао у излизане корице књиге коју је насмешени седобради старац спустио на земљу крај себе, покушавајући да откријем шта на њима пише, али никаквог наслова на њима није било. Помислих са жалошћу, да се временом, од предугог коришћења, једноставно избрисао.
Идемо младићи моји, рече кротко наш насмејани деда, водич и учитељ, и уставши с лакоћом младића крену путем који се жутео ка даљини, на чијем се крају назирала мала бела црквица
Устадох и ја, но на моје велико запрепашћење, устаде и мој мали брат. Ја пођох за старцем, а мој братић, полако, несигурним кораком, по мало шепајући крену за нама. Старац се само овлаш окрену, док му на лицу трепташе задовољни осмех, и настави даље.
После неког времена стигосмо до црквице и стадосмо да сачекамо мог брата који беше мало заостао за нама. Онда сви троје уђосмо у црквицу.
Знате ли зашто сам вас довео овамо – запита нас старац. Ми само ћутасмо.
Онда нам показа погледом на огромну фреску на зиду, која нас ођедном омађија својим чудесном лепотом и неком топлином која избијаше из ње.
То вам је Богомајка, рече необични старац. Видите како је пригрлила с ЉУБАВЉУ своје чедо.
Тако исто грли и вас кроз ваше мајке. Топло и нежно. Видевши сузе у нашим очима, обриса их својим старачким рукама и рече: А сад пошто сте постали тако добри и схватили ваше грешке, научићу вас моју чаробну молитву.
Само нас је поглеедао својим продорно плавим очима, уоквиреним старачким борама, а лице му се претвори у младог човека са тамном косом и брадом, и ми почесмо спонтано у себи да изговарамо речи старчеве тајне молитве.
Научио сам вас све што сам био намерио, рече ођедном особа пред нама, претвотивши се опет од младића у старца, сад можете поћи кући, вашим драгим мајкама.
Ођедном нас обузе, испуни нам душу, неизмерна радост и топлина, и ми са осмесима на лицима, похитасмо из цркве назад.
ДУША, душа децо, не заборавите, јер то сте тражили! – повика старац, поскакујући весело за нама.
Kод малог шумарка нас зустави, и уведе нас у благословени хлад и мир који се осећао у тој малој богомољи, чије су се крошње при врху спајале, остављајући виделу само један малени комад неба, са којег су се зраци ширили читавом овим просторијом сачињеном мајком природом. Наш стари учитељ младалачког духа, нам тад показа један огромни храст у средини и рече. Ово је од сад ваша богомоља, ваше место у коме ћете увек наћи мир и спокој. Осећате ли како вам радосно и с узбуђењем куцају срца. Не за боравире то: Вашим мајкама понесите ваше СРЦЕ.
ЉУБАВ, ДУШУ И СРЦЕ!
Посегну за торбом, извади неку чудну биљку, и даде је мом брату. Ово ти је синко Расковник. То је чудотворна биљка која ће ти помоћи.
Испрати нас на пут кући а он оде даље у контра смеру. Окренусмо се за њим и повикасмо у глас: А ко сте ви чико?
Он се окрену насмејана лица, рече, ја сам СТРАНИK и одскакута весело као ђаче у школу, носећи своју торбицу преко рамена и књигу у руци.
Враћали смо се путем низ брдо према својим кућама. Пут је био дуг и ми смо све време у себи изговарали дедину чудесну молитву. Мој брат је држао у рукама Расковник и певао му: Тада дим, тада дам. А чудесна биљка њему умилним гласом:Тада дам, тада дим!
Мој, некад мали, закржљали, непокретни брат, путем је све више растао, тако да је достигао моју висину, а кретао се с лакоћом нашег необичног деде, којег смо скоро већ заборавили, радујући се сусрету с нашим мајкама.
Затекли смо их крај потока како плачу. Скочиле су од једном обе и повикале: Па где сте ви нестали, нема вас већ читав сат. А оне су за то време исплакале читав поток суза. Нисмо могли да им испричамо да је пут био јако дуг, да су њихови сатови текли споро, а да смо ми били све време ту поред њх, у паралелном свету, са нашим дедом страником, који нас је научио тајну молитву, и шта су то ЉУБАВ, ДУША, и СРЦЕ!
Само су нас грилле и љубиле, па опет љубиле и грилле, а онда су отишле да нам замесе и испеку хлеб. Онај округли, мирисни са руменом корицом.
И сви смо га јели онако врућег. И мој брат, који више никад није његову средину ваљао у шећерне куглице…
Негде далеко, не знамо где, а можда и сасвим близу, у невидиму, деда Страник је истовремено кад смо ми то радили, извадио из торбе своје парче хлеба и загризао га, задовољно се смешећи.
С Божјом помоћи написао:
Славко Мали
Прокупље
