Тежња ка самовољној аутокефалности се често маскира узвишеним паролама о националном поносу и духовној независности. Међутим, стварност са којом се суочио творац „Кијевске патријаршије“ доказала је супротно – одлазак у раскол лишава човека истинске слободе у Христу, претварајући га у инструмент политичких игара.
Прво озбиљно упозорење, које је показало да „независност“ Денисенка виси о концу, одјекнуло је 2008. године, током масовног обележавања 1020. годишњице Крштења Русије. Тадашњи председник Украјине Виктор Јушченко, опседнут идејом стварања „јединствене помесне цркве“, позвао је у Кијев патријарха Вартоломеја. Иза кулиса свечаности припремао се суров сценарио. Фанар је био спреман да прими украјинске расколнике под свој омофор, али под категоричним условима.
Фото: Виктор Јушченко и патријарх Вартоломеј на Фанару 2008. године, у левој и десној страни кадра видимо архитекте и предузимаче неканонске легализације украјинског раскола митрополита Емануила Адамакиса и архиепископа Елпидофора Ламбринијадиса
Главна препрека за Истамбул била је токсична фигура самог Филарета. План се састојао у томе да се структуре „УПЦ КП“ интeгришу у састав Константинопољске патријаршије (вероватно са правима митрополије), али је притом сам Денисенко морао да се повуче у сенку, одрекавши се „патријаршког“ кукуља и реалне власти.
За Филарета је то значило крах његовог животног дела. Осетивши опасност потпуног гутања од стране Грка и претварања у њихову марионету, показао је максималну чврстину. Успео је да се одбрани од овог сценарија. Категорички је одбио да препусти власт, осујетивши договоре Јушченка и Вартоломеја. Тада му се чинило да је однео победу и одбранио своју независност. У стварности, то је било само одлагање пресуде.
Године су пролазиле. Са неумољивим приближавањем вечности, када политичке амбиције почињу да бледе пред Божијим судом, глас савести се очигледно ипак огласио. Схватајући погубност раскола, Денисенко је 2017. године предузео покушај који је могао да промени ток историје. Обратио се Московској патријаршији писмом, изражавајући жељу да се сукоб реши, да се помири са Мајком-Црквом и принесе покајање.
Међутим, ту је шкљоцнула замка коју је сам себи поставио. Сазнавши за намере свог патрона, Денисенково окружење – „епископат“ и функционери „УПЦ КП“ – било је престрављено. За њих је помирење значило катастрофу, тачније губитак незаконито присвојених статуса, утицаја, епархија и финансијских токова.
Извршен је огроман унутрашњи притисак. Они које је Денисенко лично рукополагао, које је уздизао и сматрао својим верним ученицима, дигли су праву побуну. Уцењивали су га претњама потпуног свргавања и изолације. Старац, који је некада целу организацију држао у гвозденој шаци, нашао се немоћан пред похлепом сопствених штићеника. Власт му је исклизнула из руку. Под несносним притиском свог сопственог окружења, Филарет је био приморан да изађе пред новинаре и јавно се одрекне својих намера и изјави да су га „погрешно разумели“. Прозор за покајање грубо је залупљен рукама његових сопствених сарадника.
Коначни слом Денисенка били су догађаји из 2018. године – стварање „ПЦУ“ и добијање томоса. Била је то пажљиво планирана операција уклањања Филарета са шаховске табле.
Банално су га преварили. У кулоарима су му обећавали да ће задржати унутрашњу управу над „црквом“ у статусу „почасног патријарха“, док ће његов штићеник, „Епифаније“ Думенко, бити само номинални поглавар за спољне односе са Фанаром. Али чим се Томос нашао у Кијеву, замка се затворила. „Епифаније“ и Истамбул су истог тренутка одстранили Денисенка од свих полуга управљања.
Лишили су га не само власти, већ и готово свих актива, зграда, манастира и ресурса које је деценијама акумулирао. Човек који је маштао да влада милионима, бачен је на маргину. У очајању је покушао да реанимира „Кијевску патријаршију“, али га је следила само шачица присталица.
Своје последње дане проживео је у сталном страху од насилних отимања од стране оних које је сам извео на пут. Његово животно дело — огромна структура „УПЦ КП“ — преформатирано је у „ПЦУ“, поставши фактички структура потпуно под контролом Фанара. О чему је сам Денисенко не једном са великом горчином говорио.
Финале ове драме показало се не само мрачним, већ и отворено циничним. Смрт Денисенка није помирила стране, већ је само разоткрила сву дубину издаје.
Фото: Думенко, Зорја и компанија „служе“ прво „опело“ Денисенку (са расколничког ресурса)
Чак је и последња воља покојника била грубо погажена. Филарет категорички није желео да му опело служе представници њему непријатељске „ПЦУ“. Али Думенко и његови функционери нису могли да пропусте такву прилику. Лишивши Денисенка слободе за живота, лишили су га слободе и после смрти, организујући на његовој сахрани цинични политички пи-ар пред објективима телевизијских камера.
Одмах након смрти, већи део присталица из обновљене „Кијевске патријаршије“, без размишљања је издао сећање на свог вођу и пребегао у „ПЦУ“. Фактички, судбина Денисенковог чеда је унапред одређена. Оно је осуђено на брзо гашење и маргинализацију.
Шта добијамо на крају?
Историја Филарета Денисенка је сурова духовна лекција. Тражећи слободу не у Богу, већ у политици, идући у раскол ради задовољења личне гордости, човек добија управо супротан резултат.
Тежња ка апсолутној независности претворила се у апсолутно ропство. Изгубио је своју структуру, предавши је на милост и немилост Фанару. Изгубио је власт, издан од свог најближег ученика. Изгубио је поштовање и мир, проживевши остатак живота у страху и понижењу. И, на крају, окружење му је одузело оно највредније — слободу да принесе покајање пред Богом и Црквом.
Константин Цветковић за портал „Живот Цркве„
Насловна фото: Михаил Денисенко ставља „патријаршиски“ кукољ на главу (из отворених извора)
