Какво је небо изнад нас? Обасјано честицама светости, љубави, мира и радости? Ко га нам је таквог оставио? Ко је њега собом освештао?
Искре његових честица и даље лебде и не само небом изнад Српске земље, већ сваким делићем које наткрива главу честитог и доброг човека. Онога који се жртвује, оца и мајку приводи Богу, прашта брату своме, моли се за оне који га мрзе. Србине, држи главу ниско а срце Богу блиско, јер тако ћеш се узвисити до висина у којима ћеш срести Светог Саву. Дакле ми смо те искре, ми смо честице моштију његових али јединствени у љубави према Христу, у молитви, као пример другима, као чувари науке Господње и нашег архиепископа. Господу нису потребне мошти светитеља али нама јесу јер смо слаби, а губитак моштију нашег корена видим као поуку да нам је увек фалило јединства. Страх нас је да земљу изгубимо али то нам се и дешава са разлогом. Срби ће остати упамћени кроз историју као народ који пролази кроз искушења, који страда, губи па поново осваја, и врло брзо заборавља жртву коју је поднео. Можда смо сведоци једног од најтежих тренутака српске историје после ропства под Турцима. Сада када нам отимају српску Свету Гору, наше Косово и Метохију а да невоља буде већа ми смо разједињени, једни на друге кивни и спремни више него икада да се међусобно „крвимо“, док нам испред носа нестаје вековни идентитет. Сваки Србин било где да се налази и било шта да су његова задужења и ингеренције треба да постави себи питање како би наш Свети Сава поступио, како би он деловао и реаговао? Који би ми савет дао? Отуђеност доводи до подела међу нама и до неосетљивости за другог и то је нажалост најбржи начин да изгубимо све што је највредније, што је вековима брањено и стварано. Најстрашније је што можемо изгубити себе и Христа у себи. Како да не нестанемо? Земљу ћеш сачувати Србине ако се у небеса винеш, ако границе твога срца буду оивичене јеванђељском љубављу. Осети оног ко је поред тебе и заплачи над муком брата свога, не заборави на грехе, покај се и смиравај. Човек смирен је примио жезал, не да би се уздигао, већ да би и нас повео путем уским, путем спасења и пронео име нашег народа по целом свету. Дао пример, радио неуморно, браћу мирио, оца Богу привео. Био је као свећа воштаница која гори, али не сагорева, чији пламен ће нас обасјавати док је света и века. Тај пламен је васкрсење нашега народа, његов сјај обасјава лице Христово, он је кандило изнад иконе нашег учитеља у који врлинама уље доливамо…
Нека би дао Господ да увек доливамо само врлине као народ, а да престанемо расипати јер једино од тог вечног пламена срца наша биће врела и отопиће све ледене зидове којима смо се оградили, зидове грехом сазидане, мржњом и поделама.
Свети Саво моли Бога за нас грешне.
