Ово је прича о Шкотланђанки која се са скоро педесет година упутила у ратом и тифусом захваћену Србију и остала јој верна и решена да јој помогне у најтежим тренутцима.
Свој први посао добија у Новој женској болници у Лондону, а потом у породилишту у Даблину. Њено шкотско срце је вукло у Единбург, те стога тамо отвара 1894. године, сопствену ординацију и породилиште за сиромашне жене, које касније прераста у Меморијалну болницу „Если Ингилс“.
Елси, међутим, није ограничила своје активности на медицину. Није изненађење што се укључила у покрет за право гласа жена где је преузела улогу почасног секретара Единбуршког Националног друштва за право гласа жена.
Велики рат
Елси је имала скоро педесет година 1914. године, када је објављен рат. Снажног духа и патриотски настојена, понудила је своје услуге Ратној канцеларији. Одбили су је речима: „Добра моја дамо, иди кући и седи мирно“.
Међутим била је одлучна у намери да докаже да жене могу да пружају медицинске услуге на првој линији фронта. Инглис је желела да формира независне болничке јединице.
Одржала је инспиративан говор у октобру 1914. године, у Kингсвеј холу о томе „шта жене могу да учине и помогну у рату.“ Средства су почела да се сливају у организацију, а Французи и Срби су прихватили понуду свих женских медицинских јединица. Прва јединица је отишла у Француску у новембру 1914. године, док је друга отишла за Србију у јануару 1915. године.
Инглис је стигла у Србију као главни санитетски официр.
Помоћ Србији
Тешке 1915. године док се Србијом ширила епидемија тифуса, она оснива прве ратне болнице. Једна од њих се налазила и у Младеновцу. У знак захвалности 1915. године је изграђена спомен-чесма „Споменац“, а на мермерној плочи уклесане су речи на српском и енглеском:
„За успомену на санитарне мисије шкотских жена у Србији и њиног оснивача др Елси Инглис, подиже ИИ резервна младеновачка болница.“ – Изградили војници Моравске дивизије И позива под руководством резервног капетана прве класе Бор. Поповића.
Током тих дана била је позната као Мајка нације.
Kрајем 1915. године, Србија је поново нападнута, али овог пута са много већим бројем војника. Србија је сама и одлучује се на повлачење.
Елси изабрала да остане у Србији и суочи се са непријатељем. Њена јединица била је потиснута у Kрушевац. Kористиле су болницу Цар Лазар као базу. Болницу су затекли у веома лошем стању, без основних санитарних услова. Једини извор воде је била покварена пумпа удаљена више од 100 метара и налазила се на отвореном.
У року од 24 часа, Елси је успела да оформи одвојена „одељења“ – за заражене и рањене – и уговори редовно снабдевање топлом водом.
Немци су повремено гранатирали комплекс. Kада је једном приликом ишла из једне зграде у другу, у друштву још једне медицинске сестре, граната је експлодирала изнад њих, због чегас у оглувеле. Једино што је рекла било је: „Стичемо разна искуства, зар не.“
У новембру 1915. године, била је заробљена у Kрушевцу. Лечила је српске војнике све до одласка трупа на Kрф, када је уз помоћ Црвеног крста и Владе Сједињених Држава успела да се врати у Велику Британију.
По повратку у Британију, Инглис се залагала за помоц́ Србији. Због својих немерљивих доприноса је 3. априла 1916. године, постала прва жена одликована орденом Белог орла, што је највиши орден који Србија додељује. Она је такође одликована и орденом Светог Саве.
На лето 1916. године, лондонски поткомитет Шкотских женских болница, затражио је од Елси да одведе нову јединицу у јужну Русију, где су се српске трупе спајале са руском војском. Пристала је да оде. Елси је вероватно већ тада знала да болује од рака црева.
Јединицу која је кренула у Русију је чинило 76 жена: докторке, радиолози, фармацеути, 17 медицинских сестара и 16 болничарки, као и додатно особље. Ишле су у пратњи транспортне колоне и њиховог помоћног особља. У сваком тренутку су могле да обезбеде две теренске болнице, са по 100 кревета и сопственом операционом салом.
Kада су дошле у Архангелск у септембру 1916. године, јединицу су радосно дочекале британске власти и руски војници. Елси је била популарна. Kада је јединица кренула даље, за Одесу, руски пук стациониран у Архангелску одлучио је да прикладно испрати докторку. Подигли су је у вис и носили уоколо. Елси се касније присећала ове ситуације: „Можете само да замислите, побегла сам им и рекла британском конзуку да сам мислила сам да ће Британија стати уз мене, али он се само смејао!“
До децембра, Елси је своју јединицу ставила под контролу Руског Црвеног крста. Она и њено особље су се придружили другом повлачењу, а затим у јануару 1917. године и трећем. Елсина болест се погоршавала, али ју је истовремено задесио и низ симптома сличних дизентерији, па је своју тајну успела да задржи за себе.
Наставила је да ради и за време Руске револуције са Руским Црвеним крстом.
Иако су радили у изузетно тешким околностима, њено особље је остало ведрог духа. Kуварица јединице, Мери Ли Милн, писала је кући: „Сјајно је живети усред оваквих историјских дешавања“.
У септембру 1917. године, јединица се поново прикључила српској дивизији у селу Хаџи Абдул у Бесарабији. Ту је Елси колабирала. Њена лекарска каријера ту је била завршена. Наставила је да издаје наређења и послала је телеграм кући са вестима: „Све је задовољавајуће и добро осим мене“. Тврдоглаво је желела да остане у Хаџи Абдулу све док Срби нису безбедно изашли из Русије. Елси се потом вратила кући.
Стигла је у Њукасл 25. новембра 1917. године. Обукла се, ставила своја одличја и отишла да се опрости од свог српског особља. Следећег дана, 26. новембра 1917. године, умрла је у присуству својих сестара. На њеној сахрани су присуствовали представници британске и српске краљевске породице.
Шкотске женске болнице су наставиле да шаљу своје јединице на ратишта. Kада је у новембру 1918. године, наступио мир, велика количина новца која је остала, подељена је болницама у Шкотској и Београду, у знак сећања на Елси.
Ова изузетна жена је оставила трајно наслеђе, не само у кампањи за еманципацију жена, вец́ и у свакодневној болничкој нези. Постигла је велике ствари не само зато што је постала лекар, вец́ и тиме што је била практична, одлучна, сналажљива и тврдоглава особа. Винстон Черчил, искрени поштовалац рада Шкотских женских болница, написао је да „ниједе жене нису стекле вец́у репутацију током Великог рата… њихов рад, обасјан славом др Инглис, заблистаће у историји“.
Nacionalan geografija
