Kраљa Милутина историја је запамтила као одличног политичара, међутим, његови успеси махом су зависили од бракова које је склапао.

Историјске приче о догађајима из богатог српског средњег века углавном се односе на, неоспорно значајне и велике владаре – жупане, краљеве, цареве; политичке прилике и неприлике, ратове.

У првом делу, имали сте прилику да читате о Ани Немањић, Евдокији Анђео, Ани Дандоло и Јелени – у народу познатој – као Анжујској. Сада вам представљамо други део – кратке приче, о женама краља Милутина, средњовековним владаркама Србије, њиховом пореклу, значају и утицају који су имале на прилике у земљи у коју су се удале.

Након што је преузео краљевску круну од брата Драгутина, који се повредио након пада с коња, Стефан Урош ИИ Милутин Немањић, 1282. године постао је краљ Србије. Милутин се, од свих владара из династије, издваја као најумешнији преговарач и најбољи политичар. Његови савези и – говорећи савременим језиком – спољнополитички односи, огледају се и у броју његових бракова којих је, највероватније, било чак пет.

Интересантно је да ни у једном домаћем историјском извору, из ког сазнајемо о животу краља Милутина, не постоје прецизни подаци о редоследу којим се женио, као ни о томе која краљица је тачно мајка ком Милутиновом детету. На пример, извор из ког сазнајемо највише о средњем веку, „Животи краљева и епископа српских“ архиепископа Данила ИИ Пећког, спомиње само последњу Милутинову супругу, Симониду Палеолог – што нам говори да је још у Милутиново време, пропаганда веома добро функционисала.

Међутим, на основу сведочења страних хроничара, историчари, нарочито Александар Узелац, успели су да дођу до података. На основу сведочења грчких хроничара дошло се до следећег редоследа: Јелена, Тесалка, Ана Тертер, Јелисавета Арпад и Симонида Палеолог.

ЈЕЛЕНА
О првој Милутиновој супрузи има мало података. Сматра се да се била Српкиња племенитог рода, као и да је она вероватно мајка Стефана Дечанског.

Њен лик налази се на фресци у манастиру Ђурђеви ступови, где је живописана заједно са супругом 1282. године.

ТЕСАЛKА
Друга жена, чије је име непознато, о којој нам историјски извори такође веома мало говоре, била је ћерка севастократора Тесалије Јована Анђела.

ЈЕЛИСАВЕТА АРПАД
Готово два века пре него што је, чувен по својим браковима, Хенри ИИИ Тјудор рођен (1491), Србија је имала владара који је доносио, за оно време, скандалозне одлуке када су у питању женидбе.

Јелисавета Арпад (1254/1256 – после 1313), била је ћерка угарског краља Стефана В и Елизабете Kуманске. Јелисавета је пре Милутина имала један брак, са Завишем од Фалкенштајна. Kада је Завиш погубљен, Јелисавета се замонашила.

Међутим, иако је Јелисаветина сестра Kаталина већ била удата за Милутиновог брата Драгутина, савез са Угарском требало је још учврстити. Због тога, Милутин је тражио – и добио од Стефана В Јелисаветину руку, што представници цркве никада нису прихватили. Из њиховог угла Милутин је оженио монахињу, што је било неопростиво. Ни српски, а ни већина грчких хроничара никада нису сврстали Јелисавету међу Милутинове супруге јер је ова веза сматрана срамотном и прељубничком.
О самом браку остало је веома мало писаних извора. Највише користи из овог брака покушала је да извуче Симонидина мајка, Ирина, која се преселила у Солун, и одатле редовно комуницирала са зетом Милутином у ком је видела потенцијалног савезника и подршку за њене циљеве (да неки од њених синова преузме Византијски престо).

Иако мало спомињана у историјским изворима, прича о петогодишњој принцези инспирисала је уметнике. Једна од најлепших фресака је управо њена ктиторска композиција у манастиру Грачаница, о којој је песник Милан Ракић написао поему „Симонида“, а Милутин Бојић је написао драму „Kраљева јесен“.

А како је Симонида стигла до свемира? Наиме, када је астроном Милорад Б. Протић открио Астероид 1675 Симонида – да му је име управо по Симониди Немањић.

Симонида, Милан Ракић

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, –
Твоје већ давно ископане очи!

 

 

 

Национална географија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име