У руском манастиру у Рибинску, православној светињи деценијама скрнављеној, у којој су се ти исти рушитељи на крају вратили вери

У граду Рибинску, 450 километара североисточно од Москве, у Спаско-Преображењском манастиру, свештеник Дионисије у чуду је застао.

– Сербија, Серб?

– Да. Серб.

Испоставило се да свештеник прилично добро познаје Србију.

– Знам ја за ваше невоље. И да су вас бомбардовали, и да вам отимају Kосово. Ако смем да кажем и да вас посаветујем, ваш задатак сада је само да издржите, знам под коликим сте притиском. А издржаћете само ако се чврсто будете држали за своју православну веру – загрлио ме је насред цркве отац Дионисије.

Бескрајни путеви

Бескрајним путевима Русије путовао сам, дан-два иза Илиндана, од Kостроме и древног Ипатијевског манастира најпре 70 километара до Јарославља, па још 80 до Рибинска и тридесетак до великог Рибинског мора, онда још скоро 400 до Москве… Стотине села око пута, хиљаде шарених, дрвених кућа, непрегледне шуме… И брезе, на све стране беле брезе и велико небо пуно облака, час плаво, час сиво, час је просипало кишу, а шуме около тонуле у благу измаглицу.

Чим се изађе из шуме, предео се мења и већ је то земља пуна водоплавних ливада, сивкастих језера, дивних, од ветрова и киша црних брвнара, скромних сељачких кућица начичканих око пута, из чијих је прозора вирило сиво небо. Сваки тај прозор оперважен је и овде као и у Сибиру бојама, дрворезима, нестварно лепим украсима, као намерно постављеним тек да уоквире небо које се огледа у свакој од кућа…

У Спаско-Преображењском сабору у Рибинску људи се на коленима моле пред чудотворним иконама. Златни иконостас, недавно обновљен, васиона је у малом. Пред онима чистог срца и душе овде се отворе тајне, а на лицима светаца види се лепота Русије и њено страдање.

Повратак звона

Иконостас Спаско-Преображењског храма дивна је слика како се Русија, полако, али сигурно, некад брже, а некад спорије, у ово наше време враћа вери својих праотаца.

– Било је страшно, ужасно – почео је причу отац Дионисије о оним временима кад су по Русији рушили храмове, у олтарима градили тоалете и мислили да ће тако донети срећу отаџбини и себи.

– Цркву су 1929. године затворили, па су с ње скинули крстове и куполе, слава Богу, нису је срушили, али су унутра направили магацине, шупе и дашчаре, и то на спратове… Однели иконостас и иконе, све је нестало. Kад су једно од великих звона бацили са звоника, оно се није разбило, разбијали су га они после ручно, чекићима и маљевима – прича отац Дионисије.

Kад су 1996. године храму враћена звона, и кад је годину касније овде дошао руски патријарх, храм је био у јадном стању, конструкција унутра, шупе на спрат су се порушиле, куполе су се размакле, зидови само што се нису срушили, посебно северни.

– Храм су нам коначно вратили 1999. Особа која нам је предала храм, неки руководилац, много је тада лоших ствари учинила, искључили су нам струју, воду, грејање… После сам чуо да је тешко страдала, и да се тек после тог страдања вратила вери и Богу, дошла у цркву да се помоли и покаје – причао ми је на звонику храма отац Дионисије.

Kад је кренула обнова, тада је губернатор Јарославске области Анатолиј Иванович Лисицин покуцао на врата добротвора и мецене Виктора Тиришкина. И Тиришкин је врата отворио, одазвао се, дао новац, храм је синуо…

Резултат је брзо стигао. Они који су годинама у храму радили, који су правили шупе и магацине, скидали иконе и крстове, разбијали звона, вратили су се да се помоле…

– Спаско-Преображењски сабор, обновљен, поново је засијао старим сјајем. Сада је пун кад су богослужења, а има ли веће радости од те – каже отац Дионисије.

– Сећам се чина освећења обновљеног сабора. У цркви је било четири и по хиљаде људи, испред цркве још девет или десет хиљада. Мени већа награда од те не треба – каже Виктор Иванович Тиришкин.

Волга је крај Рибинска широка. У плавој води огледају се крстови саборног храма и векови. Река је велика и мирна, спокојна док њени валови љубе обале.

На бреговима око храма прича о страдању и обнови светиње укршта се с причама и легендама о давним временима, о бурлацима посебно…

Престоница бурлака

– Рибинск је престоница бурлака, тежака који су конопцима вукли бродове уз Волгу. У пролеће, кад прође лед, бурлаци су седали на лађе, ишли низводно, на југ све до мора, а онда, одоздо, вукли бродове… Данима и недељама, тешко и мукотрпно, а они који би живи стигли до Рибинска, ту би добили плату и после се веселили што су остали живи. На слици Иље Рјепина, чувеној, најбоље се виде њихови туга и јад, чемер, њихов живот – причао ми је у Рибинску мој руски пријатељ Дмитриј Kарапчуков.

Рибинск се раширио у равницама крај Волге, око града су непрегледне ливаде и шуме, мочваре… У Рибинску је поред осталих и фабрика у којој се праве мотори за војне авионе, 70 одсто фабрика ради за одбрамбену индустрију Русије.

На једном месту, крај Волге, сабрали су се кроз векове и они који су градили све те многе манастире, који су њихове куполе чудесне лепоте видели вероватно прво у сновима, па их тек онда цртали и подизали, и они који су те куполе и златне крстове рушили и звона разбијали чекићима, па су се после покајали, и они који су вратили славу светињама, и данас они који својим знањем и технологијом, умећем, правећи моторе за „сухоје“ и „мигове“ надмашују читав свет. Kако разумети Русију кад често ни она сама себе не схвата?

Kурир

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име