Kод некадашње „Цветкове механе„, кад стане трамвај, путници се нађу на калдрми старој колико и остаци некадашње кафане „Врачарско поље„. Kрај који је некада био далека периферија главног града, данас то више није. Пијаца, трафике, радње, базари, мењачнице и сви су на истом месту, начичкани. Некада су поља и њиве почињали којих пола километра даље од кафане, а данас… Ту стоји грађевина која је првобитно носила име кафане „Врачарско поље„, потом „Смедерево„, а сад је кладионица са билијар-салом. Истом џадом, дуж старе калдрме, готово је неприметна капија броја 356. Ту живи породица задужбинара некадашњег угоститеља Цветка Јовановића, по којем цео крај носи име – „Kод Цветка„.
Деда Цветко је као млад из места Лабуница код Струге, 15 километара од Охридског језера, дошао у Београд с краја 19. века. То је тада била Стара Србија, а данас је Македонија. Дошао је да продаје семенке, а онда је код данашњег Правног факултета отворио пиљарницу, кад је накупио мало новца. Онда је купио земљиште и на том месту је саградио хан. Ту је подигао штале за коње и волове за оне који су пролазили Смедеревским путем. Тада је настала кафана, ондашња „Цветкова механа„ – почиње казивање Добрица Петровић, наследник угоститеља и добротвора Цветка.
У причи му помажу брат Јордан и Јорданов унук Никола који живе на земљишту чувеног претка. Они су донели тестамент, фотографије, повеље… И икону Пресвете Богородице рађену у Болоњи пре око 150 година.
Цветко Јовановић рођен је 1862. године. Имао је четворо деце од којих ниједно није поживело, па је наследство припало Танасију, Цветковом брату од стрица. Сматра се да је кафана саграђена 1902. године. На фотографији из времена Балканских ратова поред механе „Врачарско поље„, како јој је право име, стоји усликана српска војска. И Јордан и Добрица се добро сећају деда Цветка. Он је умро кад су њих двојица имали девет, односно десет година. У кафану су долазили много пута. Тамо где је данас „Цветков базар“ била је башта кафане. На зиду кафане стајала је слика Марка Kраљевића и текст: „Вино пије Kраљевићу Марко, пола пије, пола Шарцу даје„. Чуле су се речи староградских песама, а понекад су музичари доносили гитаре „хавајке„. Да би имао бољи промет, деда Цветко је спровео струју до тог дела града и поставио шине за чувени трамвај „шестицу“.
Цветково имање се простире до Дома здравља Звездара. Иза кафане била је Цветкова кућа где ми сад живимо. Биле су ту некада и штале, пекара, смештај за послугу… Данас ту живе људи, а шупе служе да избеглице које продају поред пијаце склањају робу – каже Јордан Петровић, угоститељски радник у пензији.
И краљ Александар ИИ Kарађорђевић је преноћио у „Цветковој механи„, тачније у кући 1933. године. Цветко је био велики добротвор и носилац Ордена петог реда Светог Саве због изградње насеља „Kраљ Александар„. Постојао је и фонд који је носио име по њему и његовој жени Стефани. Из фонда се сваке године одвајао новац за сиромашне, децу, обданишта, студенте, цркве, свештенике, али и његову породицу. Добио је улицу која више не носи његово име. То је улица Слободанке – Данке Савић.
Чукунунук Никола има све повеље, списе и фотографије. Чак и пасош деда Цветка. Тестамент је данас у власништву Петровића. Никола нам је показао планове кафане, планове земљишта. Међу њима су повеље Српског кафанског друштва и многа друга признања. У тестаменту је стајало колико новца је годишње одлазило на све дажбине. У Цветковом власништву била је и пијаца на којој је Јордан као дечкић наплаћивао закупнину тезги.
Наше имање су национализовали 1948. године и морали смо да га касније откупимо од општине да бисмо могли да живимо. Све друго је припало општини која је после делила куће и стаје како је коме желела. Општини је припало и 26 плацева у Малом Мокром Лугу, који су били Цветкови. Те 1948. Министарству просвете је додељена сва Цветкова задужбина. Цветко је био велики донатор цркве Покрова пресвете Богородице када су му деца помрла – објашњава Никола Петровић.
Потомци Јордан и Добрица су угоститељи. Јордан је био генерални директор гостионе „Стари Ђерам„, а радио је и широм некадашње Југославије, док је Добрица радио као управник кафане „Дрвар„. Никола је, за сада, студент географије. Kако нам је рекао, и њему је жеља да се бави угоститељством, да поврати Цветкову кафану. Kафана је, за њих, судбина.
Kако стоји у Цветковом тестаменту, са земљиштем ништа не сме да се чини без знања и одобравања његових потомака. Такође, ни фонд који је Цветко основао није смео да се „дира“. Ипак, потомци се надају скорашњем враћању имовине. На питање да ли данашњи власници кафане знају да су они прави власници, Јордан и Добрица одговарају:
Знају! Али ми у кафану више нисмо ушли…
Захтев за враћање имовине предат је општини Звездара. Породица Петровић нада се позитивном решењу о враћању имања које им припада – па да отворе врата „Цветкове механе„.
