Обично постоје добри разлози за „љутњу” младих људи. Kао што ћу описати, та љутња је често маска, одбрана од много неухватљивијих, болнијих осећања.
Љутња је здрава. Љутња је страст, отпорност, она значи бити жив, учествовати. Љутња је понекад морална реакција на ситуацију. Она покреће креативност. Она је делотворна.
Наравно, начин на који се љутња испољава изузетно је важан: ломљење ствари, насилништво, ударање и псовање других нису ни здрав ни прихватљив начини испољавања љутње. Међутим, за неке младе људе то су постали једини начини испољавања љутње кад изгледа да их нико не слуша.
“Љутња је понекад морална реакција на ситуацију. Она покреће креативност. Она је делотворна.”
У раду с раздражљивим непредвидивим младим људима – у раду у ком никад немате довољно времена да све завршите – просветним радницима лако је да закључе да је љутња најбоља кад је потиснута. У противном смета. Kвари. Стога је „контролисање беса” постало лек за понашање. Kад год се млади људи лоше понашају, зачује се повик: „Потребна им је контрола беса!” Тад зову мене да дам лек.
Рад и техника под називом „контрола беса” заиста се примењује на младе људе – одређују се окидачи и уче прикладне реакције – мада не ни упола колико се мисли. Ипак, мислим да толико силно желимо да верујемо у мит о контроли беса као решењу за проблематично понашање да мислимо да се тај рад примењује свуда око нас; да су ту мађионичари који уче младе људе трику како да препознају, обуздају и угуше властиту љутњу. Надамо се да ће неко наћи најближег расположивог чаробњака и договорити с њим да дође и доведе у ред све младе људе с којима се боримо.
„Љутња” има различито значење различитим људима у различито време и у различитим контекстима. Kажемо да су млади „љути” кад вичу, кад се мргоде, кад су саркастични, страсни, непопустљиви, помало изнервирани или пуни гнева. Ова књига описаће много „љутих” младих људи који изражавају „љутњу” на различите начине и њоме преносе различите поруке.
Kао педагошки саветник редовно затичем себе како чекам младу особу, најновије чудовиште које шаљу код мене због проблема са „контролисањем беса”. Обично претходно чујем све о том чудовишту из разговора у зборници: о избацивању из школе, немогућем понашању. Унервозим се, не знајући да ли да очекујем две главе или једну, рогове или само шиљаст реп. Чудовиште напослетку уђе, мирише на цигарете, али не бљује ватру и заправо изгледа нервозније него ја.
Разговарамо. Укратко поразговарамо о школи пре него што пређемо на разговор о породицама: о одсутним очевима и најновијим партнерима, полубраћи и полусестрама, изневереним обећањима и изиграном поверењу.
„Нисам изненађен што си љут…”
Чудовиште изгледа збуњено.
„Звучи као да имаш разлога да будеш љут!”
Чудовиште ћути, затим одахне са олакшањем и нешто се очигледно промени: неко је чуо његову љутњу. Сад можемо даље да смишљамо како да се најбоље носимо са ситуацијом код куће и са свим осећањима која буди.
У раду с младим људима и стручњацима који их васпитавају примећујем много љутње. Kад не приметим љутњу, забринем се јер нешто увек крене по злу. Фасада напослетку пукне и љутња се проспе. Зато је важно обезбедити колико год је могуће прилика да се љутња младих људи чује и да се прихвати њено постојање. То не значи сагласити се са сваким љутитим гледиштем, већ значи испоштовати само то осећање као валидно јер кад нико не слуша, млади људи морају гласније да вичу, а ако и даље нико не слуша, на крају морају да изазову неки инцидент како би привукли пажњу.
“Kад не приметим љутњу, забринем се јер нешто увек крене по злу. Фасада напослетку пукне и љутња се проспе.”
Радим једну вежбу с групама младих људи. Идемо укруг и људи на смену завршавају реченицу: „Оно што ме иритира је…” Ако и друге људе иритира баш то, они пуцну прстима. Следећи круг почиње са: „Оно што ме нервира је…”, други пљесну длановима ако исто осећају. Следећи круг почиње са: „Оно што ме љути је…”, и притом други лупну ногом о под ако исто осећају. Следећи круг почиње са: „Оно што мрзим је…”, и притом сви који су сагласни с том реченицом кажу: „Да!” И последњи круг почиње са: „Оно што бих желео је…”, при чему се други рукују ако су сагласни.
Суштина ове вежбе јесте да се изрази што је могуће више љутње, крећући се од опрезних речи као што су „иритира” и „нервира” ка директним речима као што су „љути” и „мрзим”. Свако добије прилику да сазна да ли и други осећају његову посебну љутњу. Искуство ми је показало да подстицањем таквог редовног, структурираног, вербалног изражавања љутње, при чему је се не бојимо, млади људи имају мање потребе да истресају своју љутњу на друге.
Има једна бајка писца Терија Џоунса (Террy Јонес) из 1981. године у којој је малу Моли једне вечери док се враћала кући, ухватила олуја па је била приморана да се склони у једну осамљену колибу. На несрећу, у тој колиби се налази и чудовиште, које плаши Моли звуцима, величином и претњама. Напослетку Моли одлучи да, будући да ће је чудовиште вероватно свакако појести, треба да му се супротстави. Зато га снажно млатне по носу, на шта се оно преда, мењајући притом боју и смањујући се док из љуштуре чудовишта не искочи уплашени зец и утекне.
Прича се зове „Храбра Моли” (Браве Моллy) и у извесном смислу рад с љутњом младих људи заиста изискује храброст. Ова књига описује разне врсте зечева који се скривају унутар разних љутитих чудовишта и описује разне начине на које можемо да се изборимо с тим чудовиштима а да не морамо да их млатнемо. Међутим, љутња често јесте застрашујућа и заиста често изискује храброст за суочавање с њеним претњама и опасностима. Младим људима потребни су одрасли да то ураде. Ако одрасли беже од љутње (или пребацују проблем неком другом), млади никад не могу да се осећају сигурно јер су остављени са узнемирујућом моћи – моћи да застрашују одрасле и управљају њима.
Сећам се да сам као млади запосленик у неколико прилика био суочен са ситуацијама које су укључивале љутњу, у којима сам знао да будућност мог рада с младима виси о концу. То је можда била ситуација на вратима дискотеке у којој више није било места ни за једног госта. То је можда било забрањивање некоме да уђе у Омладински центар због неког страшног злодела или је обухватало неку од мноштва непопуларних одлука које сам понекад био приморан да донесем. Да су ме видели како одступам, то би значило да су насилници победили и да то место више није безбедно за друге младе људе. Увек бих осетио страх. Не бих добио подршку од других младих људи који су поштовали правила, а који би ћутали и само гледали шта се дешава. Био сам сâм. Морао сам да останем веома смирен и да не одступам. Па чак и када би конфликт трајао данима и недељама, морао сам да истрајем.
Ту није битно јесте ли физички крупни или ситни, јесте ли мушко или женско, јесте ли гласни или тихи. Важна је само одлучност, одлучност да се суочите с тим претећим присуством, с љутитом претњом, с лицем које се бреца на вас. Не залажем се за неразбориту небригу за личну безбедност – ситуације се морају проценити – али у биткама се понекад заиста мора борити. Годину дана сам предавао у затвору и сећам се да су ми на разговору за тај посао поставили једно неочекивано питање: „Да ли заиста верујете у затворе?” Отпухнуо сам и морао да размислим. Напослетку сам рекао да, иако чврсто верујем да треба да помажемо злочинцима док су у затвору, заиста верујем да постоје ситуације кад је некога потребно затворити, да. Постоје основна правила по којима људи живе и та је правила понекад потребно спровести силом.
Дакле, иако је ово књига о начинима рада с љутњом како бисмо подржали младе људе, не мислим да љутито понашање треба праштати и одобравати. Љутња испољена као насиље повређује људе. Ипак, тврдим да пречесто љутњу узимамо здраво за готово, као обично непријатељство, побуну или претњу. Не слушамо шта стоји иза ње. Одбацујемо је и кажњавамо јер је се уплашимо или је не разумемо у целости. Обично постоје добри разлози за „љутњу” младих људи. Kао што ћу описати, та љутња је често маска, одбрана од много неухватљивијих, болнијих осећања.
“Не мислим да љутито понашање треба праштати и одобравати. Љутња испољена као насиље повређује људе.”
Иако сам радио и радим с младима у бројним различитим контекстима, свестан сам да већина анегдота у овој књизи потиче из мог непрекидног рада на месту школског саветника, где имам ту част да на састанцима виђам младе људе појединачно или у малим групама. Свестан сам да други просветни радници који су под великим притиском могу да кажу: „Да, али ја немам увек времена да слушам. Презаузет сам. Вама је лако – ви имате времена!”
Не мислим да је време најважнија ставка. Пет квалитетних минута с младим човеком насамо бољи су него двадесет пет испрекиданих минута током којих вам одвлачи пажњу и смета ларма других људи у близини. Надам се да ће ова књига помоћи са оним што је могуће урадити за тих квалитетних пет минута.
Одломак из књиге Љутња и бес тинејџера: Kако чути, препознати и обуздати љутњу и бес младих
Ник Лаксмур, Психополис, 2020.
Детињарије
