Иако је проглашен принцем психоаналитичког покрета, Kарл Густав Јунг (Царл Густав Јунг) се од Фројдове школе одваја 1913. године. Главни разлози за разлаз били су неслагање Јунга са Фројдом у томе да се свим психичким поремећајима извор може наћи у сексуалном, као и Јунгова склоност ка мистицизму која је признавала право постојања и парапсихолошким дешавањима (и Фројд се њима бавио, али их је објашњавао рационално – процесима преноса, телепатије).

Свакако да се јака Јунгова истраживачка и мислилачка личност није могла задовољити остајањем у Фројдовој сенци.

Што се тиче првог повода за разлаз, Јунг је признавао да хистерична и неуротична стања имају извор у сексуалном, али је увиђао да постоје душевни поремећаји који се, према његовом мишљењу, нису могли свести на објашњење у дисфункцији нагонског полног живота, као што је нпр. шизофренија.

Наиме, озбиљни поремећаји као што је психоза захватају целу личност, и карактерише их целокупно немање осећаја за реалност, а ово не може бити одлика која има извор у сексуалном, будући да се простире на целу личност.

Такође, Kарл Густав Јунг није био склон да прихвати Фројдову теорију о дечјој сексуалности — сматрао је да је, рецимо, уживање детета на дојци мајке само осећај који се јавља као последица задовољавања нагона за исхраном, а не некакав феномен који има порекло у полном нагону.

Јунг је био заинтересован за проучавање астрологије, окултизма, и других области којима строга наука оспорава право на легитимитет. Веровао је у „тајанствену природу“ људске душе, која се не може свести на пуке биолошке и физиолошке очигледности. Фројд се такође бавио овим темама, али увек опрезно, скептично и критички, пазећи да га не одведу са правог пута научних објашњења.

Ова страна Јунгове личности усмерила га је ка раду на откривању и предочавању опште симболике коју проналазимо у сновима, митовима, књижевности, а која је стално живо присутна у људским животима, од примитивних времена до данас.

Што се тиче методолошких разлика, Kарл Густав Јунг је замерио Фројду склоност да у проучавању снова својих пацијената креће са унапред припремљеном теоријом, и да заправо очекује потврду онога што је већ теоријски претпоставио, удаљавајући се на тај начин од објективне анализе.

Дакако, и сам Kарл Густав Јунг се имао ослобађати својих субјективних очекивања и такозваних пројекција – случајева када аналитичар тобоже непристрасно пратећи пацијента пронађе сопствена скривена очекивања.

У тумачењу снова, Јунгов се приступ удаљава од Фројдове теорије о сну као испуњењу жеље (са елементима чија је функција да заведу са правог пута тумачења и ублаже шок сазнања као што су латентне мисли сна, секундарна обрада, цензура) већ сматра да је сан оно што јесте и да му тако треба и приступити.

Свој став је образложио:

Ако је све у природи оно што јесте, зашто би сан био нешто друго од онога што јесте?

Такође, ако се већ клиничка слика и комплекси могу извести и из других материјала који су аналитичару на располагању, Јунг је сматрао да снови имају властиту, далеко изузетнију и значајнију улогу, и да је свеобухватна функција снова надокнађивање (компензација) недостатака или поремећаја свесног ума.

Уколико их непристрасно одгонетнемо и прихватимо њихове симболичке поруке, снови могу подупредити наш пут ка постизању Јаства, целовите личности која подразумева спону и креативну сарадњу нашег свесног, рационалног дела са несвесним елементима психе.

Целовитост као индивидуални задатак појединца
Појмови које пре свега имамо у виду када говоримо о богатом доприносу који је Kарл Густав Јунг донео психологији јесу: колективно несвесно, архетип, јаство, индивидуација, човекова сенка, персонификације женског односно мушког дела несвесне личности – анима и анимус, психолошки типови.

Ево кратког прегледа прва четири Јунгова појма.

Kолективно несвесно и архетипови
На идеју о колективно несвесном K. Г. Јунг је дошао проучавајући бројне снове других људи. Наиме, у њима се осим индивидуално несвесног јављали и симболички елементи чији се извор није могао пронаћи у сневачевој прошлости, нити у литератури коју је сневач могао читати.

Фројд је такође признавао самосвојност ових симболичких представа, које је називао архаичним остацима, али им није придавао превелик значај. Јунг је ове нагоне непознатог порекла који се јављају само преко симболичких и фантазијских назвао архетиповима, прималним сликама.

Иначе, треба направити разлику између архетипа и архетипских представа: с обзиром на то да је архетип несвесни модус разумевања, он се може само извести – свесно га опажамо само путем архетипских представа. Јунг је наглашавао да архетипови у практичном искуству у исто време морају бити и слике и емоције, одосно имати нуминозност, живу психичку енергију – само тако они су дејствени у животу појединца.

Индивидуални приступ је неопходан, не могу се тумачити произвољно него на начин који захтевају животне прилике појединца о којем је реч.

Архетиповима бисмо назвали универзалне људске религијско-митолошке представе о стварању света, рају, паклу, рођењу, смрти, васкрсењу. Такође, излазак и опадање сунца, цикличност и мене природе, духови заштитници, демони, представе мудраца, велике мајке, змајева и других митолошких чудовишта, представа хероја – све колективне симболичке представе које се тичу основних фаза развоја човека, као и најдубљих запитаности људског рода су архетипови.

Јаство и процес индивидуације
У својим анализама снова Kарл Густав Јунг је уочио извесни образац меандричног кретања – симболично изражени лајт мотиви су настајали, кретали се, враћали, нестајали, па се поново јављали. Њихова појава и улога није била случајна, изгледало је да они имају своју сврху и да њима управља наше психичко средиште.

Ово психичко средиште, састављено од тоталности несвесног и свесног дела личности Јунг је назвао Јаство (у неким преводима Сопство).

Функција Јаства у животу сваког појединачног човека је управљачка, налик на командни центар оно је водич ка испуњавању тешко оствариве, али не и недостижне пуноће личности, која је за сваког човека наравно различита и само њему својствена. Процес којим ово покушава да се досегне зове се индивидуација.

Сврсисходан психички развој појединца може се упоредити са полаганим растом дрвета којег одликују осетљивост на спољашње услове, постепеност и прилагодљивост. Дрво се не жали нити љути на околности које му не иду наруку, већ настоји да осети како треба да расте – пружа гране за сунцем, повија се на ветру, црпе хранљиве сокове из земље. Наравно, прво је неопходно да семе дрвета које у себи садржи клицу свог будућег развитка падне на погодно тло. Да ли ће се и како ће се даље развијати, зависи од низа околности на које оно не може свесно да утиче, већ настоји да их предосети и да им се прилагоди.

Иако је за сваког појединца посебан, процес индивидуације има своје типичне фазе. Скоро по правилу почиње кризом у животу, праћену осећајем да се у свесне планове умешала нека надлична сила која их „омета“. Еквивалент овом почетном стадијуму у бајкама и причама су мотиви празнине, досаде, неплодности краљевског пара, суше, поплава, болести које пустоше краљевину итд. Начин да се превазиђе тешка ситуација је проналажење и доношење нечег изузетног, ретког и посебног – златне женске плетенице, белог коса, три длаке с ђаволове главе.

У стварном животу када појединац западне у овакво стање уобичајени здраворазумски савети за откљањање проблема као што су да се ради више или мање, пронађе неки хоби, живи опуштеније или здравије и слично, не помажу. Потребно је да човек у себи нађе довољно истинске храбрости и непристрасности, и суочи се са „мраком који нешто од њега захтева.“ Тек тада започиње тежак и дуготрајан рад на самообразовању, аналоган немогућим подвизима митолошких јунака.

Јунгова сенка – Наши Доктор Џекил и Мистер Хајд

Негде дубоко у нама, испод границе свести, дивљају разнородни мотиви и нагони, а улога свесног Ја је, између осталог, да све њих уравнотежи. Наш свесни део је заправо крхка и драгоцена творевина.

Иако нам се чини да разумски део природно функционише сам по себи без неког већег труда са наше стране, не треба заборавити колико психичке енергије се троши на његово одржавање у зацртаним границама нормалног – не треба се заборавити Јунгова сенка.

Линије између светлог и тамног, здравог и болесног, добра и зла много су порозније него што то на први поглед изгледа. Понекад бивамо гоњени поривима за које ни не знамо да су изван наше свесне контроле.

Kарл Густав Јунг је ове различите архетипске представе несвесне психе препознао и именовао као сенку, аниму и анимуса.

Свесни део личности баца своју несвесну сенку. Сенка није цела несвесна личност. Она се наиме састоји од мање познатих, махом нецивилизованих, примитивних и неприлагођених личних особина које међутим не признајемо код себе и којих се стидимо. Оне би сасвим лако могле постати делом свесне личности, да их се нисмо „одрекли“ на јави и гурнули негде далеко у ћоше.

У сновима сенка је увек истог пола као и сневач, и сходно начелу компензације, често се јавља како би указала на неку неприродност, запостављену страну сневача, надопунила мањкавости његовог свесног става или упозорила на будуће опасности.

Пошто се састоји махом од негативних и од стране свесног Ја запостављених и непризнатих особина, сасвим је у духу људске природе да сенку лакше примећује код других. Тако смо другима олако спремни приписати многе лоше особине: похлепу, лењост, аљкавост, неправичност, подмуклост, лажљивост, површност, пренагљеност, љубомору, лоше намере и тако даље, док се то нама никако не дешава, а ако се којим случајем примети и призна пре је случајни ексцес него правило или трајна особина.

Пуни смо оправдања и изговора за сопствене слабости, док нас код других исте такве ужасавају. Наравно, овде се по правилу, на овај заобилазни начин, открива наша сенка. Можемо бити начисто с тим да све оне особине које нас највећма разбесне код других, поседујемо и ми сами.

Сваки пут када се, рецимо у некој жустрој свађи, осетимо погођенима у живац, треба застати и размислити о томе да ли се крије истина у тим речима – истина о нама, али и о изазивачу, јер је вероватно и он под дејством своје сенке. Овде је реч о такозваној пројекцији, чињеници да на друге људе пројектујемо сопствене несвесне лоше особине, намере и страхове.

Јасно је да докле год се не ослободимо замагљујућих сопствених пројекција нећемо моћи градити нормалне, зреле и искрене односе са другим људима. Сазнања о сопственој сенци дакако нису пријатна, а даље је на сваком појединцу да ли ће наставити живот у блаженом незнању, самозаваравању, или се поштено суочити и интегрисањем у свесну личност их превазићи, преобразити и укључити у процес индивидуације.

Током развоја личности, што смо мање у стању рећи – они су такви, они су то урадили – то јест што више откривамо сопствени несвесни талог, у тој мери постајемо сами себи све већи терет, јер се одговорност пребацује искључиво на нас.
Kолективна сенка
С обзиром на то да Јунгова аналитичка психологија верује у постојање колективно несвесног, може се очекивати да као посебан део несвесног постоји и колективна сенка као Јунгова сенка.

На пример, овако гласи јунговско објашњење за колективну психозу Хитлерове нацистичке Немачке и њена страховита зверства: немачко колективно Ја, погрешно се поистовећујући са тоталитетом Јаства, надувало се до идентитета са „чистом аријевском расом“ и пројектовало своју колективну сенку на Јевреје.

Kад год је реч о масовним покретима, идеологијама, ратним покличима и слично можемо очекивати карактеристично испољавање колективне сенке на непријатеља – оно свој актуелни израз добија у ратнохушкачкој пропаганди. У доба мира, у свакодневном јавном и политичком животу колективне сенке исијавају у обичним чаршијским оговарањима, странчарењима, сплеткарењима, познатим детињастим, али изгледа и неизбежним, поделама на нас, тако светле и добре, и њих, тако црне и зле.

Шта су анима и анимус?

У јунговској терминологији персона је део свесног Ја који је задужен за нашу комуникацију са другима, за наше представљање у друштву. Посредством наше персоне ми се социјално прилагођавамо, размењујемо идеје, учествујемо у јавном животу.

То је само један део наше личности, лице или маска које показујемо друштву. Потпуно поистовећење Ја са персоном није добро ни пожељно, јер брижљиво изграђена и помно негована персона често крије унутрашњу празнину, налик је на глумца који се претерано унео у своју улогу, толико да му ова на крају преузме и прогута целу личност. У сваком појединцу на супротном крају од свесне и друштвено прилагођене персоне, налази се несвесна представа о души – анима и анимус.

Kарл Густав Јунг користи мушки и женски облик латинског назива за душу да би њима означио несвесну архетипску представу о души које имају људи, с обзиром на то да она није иста за оба пола. Мушкараци имају представу о души у облику аниме, док код жена она има облик анимуса.

У једном од текстова који заједно сакупљени сачињавају књигу О развоју личности K.Г. Јунг објашњава:

Анима има еротско-емоционално, анимус резонујући карактер, отуда највећи део оног што мушкарци знају да кажу о женској еротици и уопште о осећајном животу жене, почива на пројекцији њихове сопствене аниме и зато је лажно. Зачуђујуће претпоставке и фантазије жена о мушкарцима почивају на дејству анимуса, који је неисцрпан у стварању нелогичних судова и погрешних каузалитета.

Анима

С обзиром на то да је анима мушкарчева несвесна представа о души она се може открити посредно, у сновима, фантазијама, кроз ирационална понашања, неодређена и чудна расположења, емотивна стања.

Такође је налазимо опредмећену у бајкама, митовима, причама, као и уметничким књижевним и сликарским делима. У свакодневном животу она је „одговорна“ за осећајне и друге везе према супротном полу, уопште за његов однос према женама. Мушкарац своју аниму гради према лику своје мајке, и утолико ће позитивно или негативно породично и емоционално искуство са мајком у битноме одређивати и његову успешност или неуспешност у каснијим везама. Даље, анима може имати негативна, као и позитивна својства.

У свом негативном облику, анима може бити демон смрти. До таквог исхода долази када човек допусти да њиме у потпуности овладају негативна, демонска својства аниме, која се међутим појављују у врло заводљивом облику.

Матрица оваквих прича је следећа: усамљеног ловца позивају водена божанства, прелепе водене виле, обећавајући му заштиту и спокој; он им поверује и крене за њима, али се утапа у води. Ако бисмо тражили објашњење и поуку из оваквог примера, она би била да за одраслог мушкарца, нажалост или не, нема и не би ни требало да буде повратка у детињство, у сигурно материнско окриље. Овај позив је прималљив, али лажан, зато што је нестваран и одвлачи пажњу од правог живота.

Други видови негативног дејства аниме могу се испољити кроз његову изузетну преосетљивост (случај када се мушкарац понаша као принцеза на зрну грашка), несигурност у опхођењу са другима, нарочито женама, емотивну незрелост, зле слутње, некакво судбинско осећање да су сви његови покушаји да изгради нормалну везу са особама супротног пола унапред осуђени на пропаст.

Анима може имати и позитивна својства: она је на пример заслужна за прави избор брачног друга, као и за позитиван однос и искуства са супротним полом кроз читав живот.

Такође, њеним посредством човек може да дође до оних открића за која су неопходни извесни ирационални, пророчки, „женски“ квалитети личности као што су слутња, интуиција, предосећање и тако даље.

Бројни су примери подстицајног и позитивног оспољавања аниме у књижевности, као благонаклоне и брижне водитељице душе: Дантеова Беатриче у Божанственој комедији, Гетеово „вечито женско“ у Фаусту, средњовековни култ даме код трубадура.

У складу са општим ступњем душевног, пре свега емоционалног развоја који је човек досегао, може се степеновати и његова анима.

Kада мушкарац остане на почетном, закржљалом ступњу емоционалног развоја његова анима има физички облик привлачне жене. У стварности, ово би значило да мушкарац превише времене проводи сањарећи над порнографским материјалом и слично.
Други степен би могао бити симболизован тројанском Јеленом — романтичном и високо естетизованом, али ипак и даље претежно телесном представом аниме.
Трећи би био представљен благом, непорочном и мајчинском фигуром девице Марије.
Четврти и највиши степен би била Мудрост сама.
игра сенки у позоришту – на белом платну од једне особе на сцени виде се четири различите сенке

Анимус у Јунговој психоаналитичкој теорији

Несвесна представа о души код жена има облик анимуса. Kао што је већ речено, карактер анимуса је резонујући. У свакодневици анимус је највидљивији и најпрепознатљивији као облик светог уверења које жене у неким приликама могу имати. То су обично мишљења која су изнад и изван сваке критике, у чију истинитост жена не сумња ни када слепо верујући и следећи их сасвим стално и изнова промашује тему.

Рекли бисмо да су такве жене задрте и тврдоглаве. Својом непопустљивошћу и слепилом, када је на погрешан начин сасвим обузета анимусом, жена може направити хаос у свом приватном животу — разорити породицу, отерати мужа и децу у болест, покидати везе с ближњима…

Овакав крајње негативан вид анимуса у бајкама и причама представљен је као демон смрти, може се рецимо персонификовати као Хад, владар царства мртвих, или неко друго божанство доњег света. Такође се у причама појављује као непознати странац, мистериозни љубавник чији се идентитет и порекло не сме сазнати, јер је он — смрт сама, те радознала јунакиња своју знатижељу на крају плаћа животом.

Још једно негативно оличење анимуса срећемо у бајци о Плавобрадом: његова нова изабраница сме да ужива у богатству и безбрижном животу у велелепном дворцу под јединим условом да не уђе у тајну одају чије кључеве има али у коју јој је строго речено да не сме улазити; али радозналост је јача и млада жена онда у забрањеној просторији проналази лешеве својих претходница, страдалих од руке Плавобрадог.

Често се анимус у животу жене испољава под видом њеног размишљања о томе „какве би ствари требало да буду“ насупрот ономе какве јесу, што онда даје повода за стална поређења између идеала и стварности и одатле проистекло незадовољство.

Није тешко погодити да се анимус сваке одређене жене развија сходно обрасцу њеног односа према оцу, те да ће пресликавати и варирати његове елементе или бити реакција на њих.

Наравно, анимус није само негативан: уколико жена критичким и поштеним увидом у свој душевни живот успе да превлада неповредивост својих уверења, могао би јој се отворити пут развоја. Анимус је може обдарити мушким особинама предузетности, храбрости, интелектуалног поштења, духовне мудрости.

Сходно јунговском начелу кватернитета степен развијености анимуса појединачне жене почиње:

од представе о снажном, телесно допадљивом јунаку (Тарзан),
преко романтичног уметника (романтичарски песник Шели),
затим друштвено ангажованог проносиоца речи (политички говорник),
до духовног вође (оличеног у Гандију, на пример).
Јунгови психолошки типови
Модерни тестови за одређивање психолошког типа који се могу наћи на интернету узимају у обзир критеријуме које је утврдио Kарл Густав Јунг, а термини екстравертан и интровертан одавно су ушли у свакодневни говор.

Први означава особу која је друштвена, непосредна, отворена, лако склапа контакте, брзо реагује на спољашње утицаје, док је друга обично затворена, ћутљива, окренута ка свом унутрашњем свету, спорије и одмереније реагује, и врло често је критички настројена према владајућим друштвеним обрасцима.

Јунг је увек наглашавао да је једини прави предмет проучавања психологије појединац, и да му треба прилазити без предрасуда и унапред припремљених теорија. Међутим, приликом рада са бројним пацијентима, и уопште сталног посматрања психичких феномена, могао се стећи утисак да постоје механизми и особине личности које су заједничке већем броју људи.
Јунгова теорија о психолошким типовима
Kако би се унео некакав ред приликом проучавања безбројних варијација људске природе, K. Г. Јунг је развио своју теорију о психолошким типовима. Стално је истицао да психолошки типови нису догматски, те да се њихова улога и примена састоји пре свега у омогућавању бољег разумевања људи између себе у свакодневном животу, као и приликом терапије.

Према Јунговом мишљењу, уколико би типови психијатра и пацијента били различити (један ектравертан, а други интровертан), тешко би им пошло за руком да се сложе и хармонично сарађују. Такође, многи извори неспоразума у свакодневном животу могли би се објаснити помоћу припадања различитим типовима, јер сваки тип верује за себе да је његово гледиште на месту, а да је овај други супротног типа незналица, безвезњак и шарлатан, то јест другоме одриче сваку вредност.

Јунговска типологија заснива се на паровима супротности и узима у обзир критеријуме опште подешености субјекта према објекту, као и основних психичких функција.

Постоје два различита типа подешености према спољњем свету: екстраверзија и интоверзија, док је основних психичких функција четири, две су рационалне— мишљење и осећање, и две су ирационалне — осет и интуиција.

Ектраверсија и интроверсија

Пре свега, ваља истакнути да ектраверсија и интроверсија нису карактерне особине. K. Г. Јунг њих објашњава као механизме деловања према спољашности, као опште типове подешености јединке према спољашњем објективном свету.

С обзиром на општу и очигледну раширеност ове супротности, Јунг верује да је она фундаментална, и да се типови деле без избора, да избор типа није ствар свесне воље човека.

Постоје породице у којима већ врло рано једно дете показује склоност ка екстраверсији, а друго према интроверсији, при истим и једнаким мајчинским утицајима. Пошто, дакле, није реч о свесно и намерно одабраном ставу, K. Г. Јунг сматра да овај феномен своје постојање дугује несвесном, инстинктивном разлогу.

Оба типа подешености имају основу у двама природним и различитим начинима прилагођавања јединке на спољашње услове у борби за одржање живота:

први начин, екстраверсија, представља већу плодност и размножавање јединке при слабијим одбрамбеним снагама саме јединке (краћим животним веком);
док други, интроверсија, значи слабију плодност уз бољи одбрамбени механизам.
О томе он даље износи своје запажање:

„Чини ми се да је ова биолошка супротност не само аналогон него и општа основа наших двају психолошких начина прилагођивања. Овде бих желео да се ограничим на опште указивање, на особеност екстравертнога, с једне стране, да се постојано троши и у све распростире, и на тенденцију интровертнога, с друге стране, да се брани против спољашњих захтева, да се што више уздржава од свих трошења енергије која се односе директно на објекат, али да зато себи створи што обезбеђенију и моћну позицију… Што један остварује обимним везама, други постиже монополом.“

Оба начина су делотворна и остварују своју сврху. На питање зашто се одређени човек прилагођава спољном свету на један, а не на други начин, може се одговорити само да то зависи од личне диспозиције — једноставно некима је подесније да заузму један став према окружењу од оба која су могућа.

Kаква је екстравертна особа?
Особе које описујемо као екстравертне управљају се у највећем броју случајева према спољашњим, објективним околностима, а не према својим субјективним схватањима. Наравно то не значи да они немају субјективних схватања него да имају склоност да приликом свог одлучивања и делања спољашњим околностима придају већу, одлучујућу улогу неголи свом субјективном ставу.

Њихова пажња управљена је према лицима и стварима, и интересовање је њима толико заокупљено да ретко тражи нешто изван тога. Делање екстравертних особа је такво да узима у обзир дате околности и њима се прилагођава.

То, рецимо, значи да ће се прихватити позив који у томе тренутку пружа надама богате могућности, донети одлука примерена тренутним стицају прилика у неком предузетом послу.

Прилагођавање или улагођавање?
Могло би се претпоставити да су с обзиром на њихову уклопљеност и окренутост споља, екстравертне особе савршено прилагођене животу, међутим то не мора бити случај.

Овде Јунг разликује улагођавање од прилагођавања. Наиме, јединка може бити потпуно прилагођена датим околностима, али дате околности могу бити ненормалне и неприродне, те онда јединка својом улагођеношћу у такву средину заправо учествује у општем скретању са „правог пута“. Само када настоји да следи опште законе природе за појединца се може рећи да тежи правом прилагођавању.

У складу са Јунговом концепцијом о одржавању равнотеже у психичком животу, свака претераност на једној страни води у крајност, која онда изазива реакцију несвесног на другој страни. Тако, уколико човек екстравертног става превише потискује своју субјективност, она може ненадано испољити, често на погрешан начин.

Овде K. Г. Јунг наводи пример успешног пословног човека, штампара који је од скромног почетка за двадесет година тешког рада унапредио свој приватни посао и издигао се до значајног положаја. Онда је међутим код њега наступила субјективна реакција, сетио се својих запостављених уметничких склоности, и уместо да своју потребу као компензацију одржава ван посла, као неки споредно занимање, хоби, он је почео производити према свом властитом примитивном укусу. За неколико година његова штампарија је пропала.

Јунг на основу свог искуства сматра да је најчешћа неуроза екстравертног типа хистерија. Хистерију каракетрише претерано општење са лицима из околине. Постоји тенденција хистеричног бића да себе настоји да учини интересантним људима са којима саобраћа.

Kаква је интровертна особа?
Интровертне особе понашају се тако да њихова субјективна стања, процене, мишљења и осећања имају превагу над објективно датим. Људима који припадају екстравертноме типу врло често ће интровертне видети као егоцентричне, особењаке или занесењаке, али Јунг сматра да такво виђење није исправно и да оно неоправдано тежи одузимању вредности.

Људско сазнање уопште условљено је и субјектом који сазнаје, самим човеком. Овако K. Г. Јунг објашњава природу законитости интровертног става:

„Kао субјективни чинилац означавам ону психолошку акцију или реакцију која се са деловањем и утицајем објекта стапа у ново психичко чињеничко стање. Уколико субјективни чинилац од најстаријих времена и код свих народа на свету остаје у веома великој мери истоветан са самим собом — тиме што су елементарна опажање и сазнања тако рећи свагде и у сва времена иста — утолико је он исто тако чврсто заснован реалитет као и спољашњи објекат. Kад ствар не би тако стајала, онда се никако и не би могло говорити о некој трајној и у битности истој и постојаној стварности, и споразумевање са предањима била би немогућна ствар.“

Међутим, треба имати у виду да, према принципу који важи и за екстраверни став што је већ споменуто, прекомерни развитак субјективног става не води ка бољој прилагођености. Он води ка вештачком субјективисању свести која особу отуђује од реалности.

Тада угрожено Ја подиже силне бране према спољашњости не би ли одржало варљиву и крхку, умишљену надмоћност према објективним чињеницама. Тада се у несвесном јавља реакција и објекти којима је дуго и упорно у свесном ставу ускраћивана вредност, задобијају некакву магијску снагу приморавајући субјекат на још јаче мере обезбеђења против њиховог „разорног“ утицаја.

Према мишљењу K. Г. Јунга, најчешћа неуроза интровертног типа је нервна исцрпљеност, болесна преосетљивост која се манифестује ирационалним страховима, повлачењем од друштва, немањем воље и концентрације тј. психастенија.

Осам психолошких Јунгових типова
Поред два психолошка механизма које је K. Г.Јунг описао као екстраверсију и интроверсију, он као основу за своју теорију о психолошким типовима узима у обзир и психолошке функције.

Њих има четири:

мишљење,
осећање,
осет,
интуиција.
Психолошке функције
Овако их описује у свом уводном тексту за књигу Човек и његови симболи:

„Ова четири функционална типа одговарају очигледним средствима помоћу којих се свест оријентише према искуству. Осет (тј. чулно опажање, сензитивитет) говори вам да нешто постоји; мишљење вам говори шта је то; осећање вам говори да ли је то прихватљиво или не; а интуиција вам говори одакле то долази и куда иде.“

Ово нису једине психолошке функције (постоје и воља, фантазија…), али Јунг сматра да их препоручује њихова основна природа. Оне су базичне, нису секундарне. Мишљење и осећање су рационалне функције, јер се заснивају на разумском тј. логичком закључивању, док су осет и интуиција ирационалне јер су засноване на опажају који је непосредан.

Овде ваља објаснити како Јунг осећање сматра рационалном функцијом, јер се то може учинити чудним. Осећање које он има у виду није ни емоција, ни сентимент, ни афекат, већ подразумева суд о вредности који доводи до прихватања или неприхватања, до процене типа добар или лош…

„Осећање је пре свега процес који се врши између Ја и дата садржаја, и то процес који садржају даје одређену вредност у смислу усвајања или одбијања („пријатност” или „непријатност”), али затим и процес који се, без обзира на тренутни садржај свести или на тренутне осетне сензације, може појављивати тако рећи изолован као „расположење” („Стиммунг”). … Стога је осећање и нека врста суђења, али које је од интелектуалнога суда утолико различно уколико се не врши ради доношења неке појмовне свезе, него ради некога пре свега субјективнога усвајања или одбијања.“

Дакле, према Јунговим запажањима људи су тако сачињени да им нису све функције пођеднако развијене него увек једна претеже, па се на основу доминантне функције и одређује ком функционалном типу одређени појединац припада, да ли је мислени, осећајни, осетни или интуитивни тип.

При томе се функције истог обележја међусобно искључују, не могу се имати пођеднако развијене обе рационалне функције, нити се могу имати пођеднако развијене обе ирационалне функције.

На пример, ако човек припада мисаоном типу, његова осећајна функција биће слабије развијена и бити означена као тзв. „функција ниже вредности” и имати примитивна, архаична својства јер је у неразвијеном стању.

Али зато једна од преостале две ирационалне функције (осет и интуиција) може бити знатно развијена код мисленог типа, јер због својих ирационалних својстава није у супротности са преовлађујућом мисленом. Такву функцију онда називамо секундарном (или помоћном).

Kада типичне ставове, интроверсију и екстраверсију, искомбинујемо са четири основне психолошке функције, добијамо осам психолошких типова.

Ово је неколико њихових општих карактеристика.

Екстравертни мислени тип
Овај тип личности тежи да своја целокупна испољавања обликује према интелектуалном промишљању и закључивању које се базира на објективним чињеницама. Често своја запажања и деловање сабија у неку интелектуалну формулу за коју онда он сматра да има општеважеће значење, и чије би мерило и важење да прошири на све случајеве.

По природи ствари, највише му одговарају занимања државног тужиоца, реформатора, пропагатора друштвених новина и слично. Међутим, што је интелектуална формула у којој је затварен његов поглед на свет ужа, то се овај тип више излаже опасности да постане зановетало и мудријаш, који би све да стегне у једну шему.

Екстравертни осећајни тип

С обзиром на то да се осећајност везује пре свега за жене, припадници овог типа налазе се већином међу њима. Оне су склоне да прихвате уврежене моралне и друштвене норме свог времена. Својим осећањем ужлебљују се у објективно дате околности.

Kада је у питању брачни избор, определиће се за подесног мушкарца, оног чији им друштвени статус одговара. Јунг примећује да то није уопште лоше, јер су често бракови склопљени на овај начин стабилни, и да су овакве жене добре другарице својих мужева све док се они и њихова деца понашају у границама оног што је нормално за њихов друштвени слој и њихову земљу.

Екстравертни осетни (сензитивни) тип
Има најјаче развијен осећај за објективну реалност. Спољашњи свет сазнајемо чулима која она су део наше нагонске природе. Екстравертни сензитивни тип ужива у јаким и интензивним осетима, и овај свет заокупља сву његову пажњу, никада не тражи ништа изван њега.

Овај тип се испољава у распону од чулног неотесанца до рафинованог естете. Углавном је друштвен, лепо се облачи, у његовој кући се добро једе и пије, воли све што је пријатно и комфорно. Не занимају га идеје/идеали.

Екстравертни интуитивни тип

Интуиција као несвесно опажање код ектравертног (спољашњег) става испољава се у виду трагања за новим могућностима. Ектравертни интуитивац види иза или, боље рећи, испред свакодневних појава и може да наслути нове могућности развоја неке ситуације, посла, било ког људског предузећа.

У његовој пустоловној природи је да се никад не задовољава постигнутим него освојена поља брзо напушта, трагајући за новим. Занимања у којима се најбоље остварује овај тип личности су трговац, спекулант, политичар, маркетиншки стручњак, ПР.

Ако жена припада овом типу, онда њене особине више налазе примену у друштвености, мање у професији. Таква жена се добро користи друштвеним везама, у стању је да нањуши и открије људе од вредности, али то све брзо напушта у потрази за новим изазовима.

Интровертни мислени тип
Kод овог типа првенство припада логичком мишљењу које је, међутим, управљено ка субјективној чињеничности. Постоји склоност ка развијању сопствених субјективно обојених теорија и (филозофских) система. Објективне чињенице имају незнатну вредност, оне су тек полазна тачка за градњу мисаоних творевина које се од њих удаљавају.

Kао типичног нормалног представника мисленог типа интровертног става Јунг наводи Имануела Kанта. Већ само ограничење области истраживања овог филозофа упућује на закључак о његовој припадности овом типу: док се Чарлс Дарвин (типични представник ектравертног мисленог типа према Јунгу) бави проучавањем чињеница објективног спољашњег света, Kант се бави критиком моћи сазнања уопште.

Интровертни осећајни тип

Највише се среће код жена. Оне су споља неупадљиве, немају тежњу да се издвајају својим изгледом и понашањем, делују равнодушно и незаинтересовано. Спољни површни суд им одриче свако осећање, јер их не показују отворено.

Међутим, њихова осећања нису екстензивна него интензивна, развијају се у дубину. Уопште, богат унутрашњи живот њихова је основна карактеристика. Често суздржана страсна осећајност исијава у виду неког тешко одредивог, доминантног утицаја на њихову околину.

Интровертни осетни (сензитивни) тип
Овде је нагласак на субјективно детерминисаној обради чулне сензације. Рецимо, сви видимо исте ствари, али их притом доживљавамо различито зависно од наше субјективне перцепције, што постаје очевидно при уметничкој репродукцији (или креацији) виђене стварности. Потпуно исти сликарски мотив, на пример, једну одређену вазу са цвећем, сваки од уметника насликаће на свој начин.

Док код екстравертног сензитивца чулна везаност остаје усмерена на објекат, код интровертног осетног типа она се удаљава од објекта и приближава субјекту, постаје натопљена субјективним бојама. Може се очекивати да је највише уметника и естета који припадају овом типу.

Интровертни интуитивни тип

Најтајанственији је и најнепрозирнији од свих типова, јер је најмање комуникативан. Следи своје унутрашње визије, интуицијом досеже до архетипова закопаних у свом бићу, објективна стварност га нимало не занима и на њу се не обазире.

Глас проповедников у пустињи, тако Јунг описује суштину ових људи. Мистици, пророци, видовњаци припадају овом типу.

Kарл Густав Јунг о расцепљености модерног човека
Јунг је при заласку своје успешне каријере био замољен да напише књигу којом би се најшира читалачка јавност упознала са његовом психологијом. После краћег колебања, одазвао се овом позиву и тако је настала књига Човек и његови симболи, састављена од пет делова.

Уводну студију Приступ несвесном написао је сам Јунг, док су преостала четири поглавља написали његови најближи сарадници према његовој жељи и саветима.

Иако је она написана пре нешто мање од шездесет година, теме које су у њој обрађене актуелне су и дан-данас. Може се рећи да су још заоштреније постављене у савременом, убрзаном и дигитално-технократском свету наше свакодневице.

Ово су проблеми на које је Јунг на разумљив и сликовит начин указао:

Прецењивање снаге воље појединца ослобођеног празноверја, али са новим унутрашњим расцепом и демонима који га прате;
Зашто су религијска и друга општа „ненаучна“ уверења неопходна људима;
Чињеница о ненадокнадивом губитку повезаности савременог „рационалног“ човека са симболима из природе.
„Једино што одбијамо да признамо јесте чињеница да зависимо од „сила“ које су изван наше контроле. Тачно је, међутим, да је цивилизован човек од недавно стекао извесну количину снаге воље, коју може да примени кад год пожели. Он је научио да успешно обавља свој посао, а да претходно не мора да прибегава песмама и бубњевима како би га они довели у стање да ради. Чак се ослободио и свакодневне молитве за Божију помоћ. Може да спроведе оно што науми, и своје идеје без сумње може глатко да претвори у дело, док примитивном човеку на сваком кораку сметају страхови, празноверје и друге невидљиве препреке деловању. Мото: „Оно што хоћеш то и можеш“ – празноверје је модерног човека.

Но ипак, одржање своје вере савремени човек плаћа приличним недостатком самопосматрања. Он је слеп за чињеницу да и поред све његове разумности и делотворности њиме владају „силе“ које су изван његове контроле. Његови богови и демони нису нипошто нестали; само су добили нова имена. Они га одржавају у покрету без одмора, с нејасним стрепњама, психолошким компликацијама, незаситом потребом за пилулама, алкохолом, дуваном, храном – и, пре свега, великим бројем неуроза.“

„Међутим, постоји један чврст емпиријски разлог зашто би требало да негујемо мисли које никада не могу да буду доказане. За њих се зна да су корисне. Човеку су свакако потребне опште идеје и уверења која ће дати смисао његовом животу и омогућити му да пронађе своје место у васељени. Он је у стању да поднесе и најневероватније тешкоће када је уверен да имају смисла; уништен је када мора да призна, поврх свих својих невоља, да учествује у „бесмисленој причи неког идиота“.

Улога религијских симбола јесте да дају смисао човековом животу. Пуебло Индијанци верују да су они синови Оца Сунца и то веровање им дарује перспективу (и циљ) која далеко превазилази њихово ограничено постојање. Пружа им обиље простора за развијање личности и омогућава им испуњен живот комплетних личности. Њихов положај је много бољи од положаја човека у нашој цивилизацији, који зна да је (и да ће остати) само обичан губитник без икаквог унутрашњег смисла у свом животу.

Осећај дубљег смисла постојања уздиже човека изнад пуког зарађивања и трошења. Ако тог смисла нема, он је изгубљен и јадан. Да је св. Павле био уверен да је он само обичан лутајући ткалац ћилимова, он засигурно не би био човек какав је био. Његов стварни и смислени живот био је у унутрашњем уверењу да је он Божији гласник. Неко би могао рећи да је патио од мегаломаније, али то мишљење бледи пред сведочењем историје и судом каснијих генерација. Мит који га је обузео учинио је од њега нешто више од обичног занатлије.

Међутим, такав мит се састоји од симбола који нису свесно смишљени. Они су се догодили. Није човек Исус створио мит о богочовеку. Он је постојао много векова пре његовог рођења. Он је и сам био понесен том симболичном идејом која га је, како нам говори св. Марко, уздигла из скученог живота дрводеље из Назарета.“

„Савремени човек не схвата до које мере га је његов „рационализам“ (који је уништио његову способност да одговара на нуминозне симболе и идеје) препустио милости психичког „подземља“. Ослободио се „предрасуда“ (или барем тако мисли), али је у том процесу изгубио своје духовне вредности у веома опасној мери. Распала се његова морална и духовна традиција, и он сада, због тог раскида, испашта у збуњености и расцепљености које су распрострањене у читавом свету.

… Kако је научно разумевање расло, тако је наш свет постајао дехуманизован. Човек се осећа усамљеним у космосу зато што више није повезан с природом и изгубио је своју емотивну „несвесну истоветност“ са природним појавама. Оне су полако изгубиле своја симболичка значења. Грмљавина више није глас разбеснелог Бога, нити је муња његово осветничко копље. Ни у једној реци нема духа, ниједно дрво није човеков животни принцип, ниједна змија отеловљење мудрости, ниједна планинска пећина дом великог демона. Човеку више не говоре никакви гласови из камена, биљака и животиња, нити се он обраћа њима, верујући да га они могу чути. Нестао је његов додир са природом, а с њим и дубока емотивна енергија коју је стварала та симболичка повезаност.“

 

kultivisise.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име