Kарантин и закључавање у своје домове није антиепидемијска мера 21. века. Напротив, овакав „терор“ познат је од давних дана.
Ово што се данас догађа у свету, свеопшти карантин покренут „пандемијом“ као оправдањем, већ се догађало у историји, мада под другим изговорима.
Ради илустрације ове тврдње може се отићи и далеко у прошлост, на пример у доба Римског царства.
Kрајем 3. века после Христа, империја је изашла своје дуготрајне и најозбиљније кризе, захваљујући реформама које је спровео Диоклецијан (283-305), уводећи ради стабилности систем тетрархије, „владавине четворице“ (царева).
Том приликом, оснажена је и традиционална римска религија (у званичној политици више него у истинској вери народа), која је за Римљане одувек имала специфичан значај.
Наиме, од најраније историје Рима, када о империји није могло ни да се сања, веровало се да невоље сналазе Вечити град када би дошло до грешака у упражњавању религиозних обреда или до њиховог занемаривања.
Зато је Диоклецијан инсистирао на обнови ритуала и њиховом ситничавом обављању. У исто време, у Царству је релативно тихо живео извесан (још само једноцифрен) проценат хришћана који су на папиру били ван закона још од Трајана (или чак Нерона), као припадници једине званично забрањене религије (уз манихејце, од 297).
И онда се догађа велики драмски заплет, оличен у формирању „кризног штаба“ и увођењу/спровођењу ванредних „мера“.
Ево како је то било:
Приликом једног верског ритуала у царској палати у Никомедији 303. године, јетра жртвене животиње показала се „неисправном“ и обред је пропао.
„Млађи“ цар Галерије је на то побеснео и свом тасту Диоклецијану „открио“ да се невоља догодила због тајног присуства хришћана на двору. Спроведена је истрага и један Христов следбеник је откривен.
Галерије је потом убедио Диоклецијана (што није било тешко) да су за све невоље и неуспехе које Царство трпи и оне које би га у будућности могли снаћи једини кривци и претња – хришћани.
Тако је покренут највећи прогон у историји (303 – 311 године нове ере), током кога је зверима бачено и на најстрашнијим другим мукама страдало на десетине хиљада мученика.
Kако би били погубљени само истински „кривци“, Диоклецијан и Галерије су увели ванредно стање и посебне мере и том приликом оформили специјалне јединице, такозване „агентес ин ребус“, чији је задатак био да откривају и хапсе хришћане.
Те „специјалне снаге“ су биле распоређене на стратешким местима: на раскрсницама путева, на форумима, испред улаза у пијаце, позоришта, амфитеатре и хиподроме, укратко – на свим оним местима којима су људи кад – тад морали проћи.
Агенти су имали са собом слику четворице царева и култни лик Јупитера, па је сваки пролазник био дужан да на жар малог олтара баци прегршт тамјана и да пољуби слику царева (који су у време тетрархије били и сами званично божанства).
Иако из данашње перспективе ова мера делује наивно, она то уопште није била: цареви су добро знали да прави хришћанин управо те две ствари које се траже никако не може да уради, ако себе даље жели да сматра и назива хришћанином.
Треба додати да су агенти упадали и у куће и у станове на основу денунцијација „савесних“ комшија, па би и у приватним просторима обављали овај „тест лојалности“ Империји.
И тако је смрт од руке државе снашла небројене недужне људе. Али, у очима власти, они су били криви. За шта? Одговор данас звучи застрашујуће познато…
Наиме, Римско царство своје благостање дугује наклоности богова. Они се, међутим, могу наљутити уколико им се поштовање ускрати и то разгневити не само на оне који им га ускраћују, него и на власт која такво светогрђе допушта.
Из свега произлази да хришћани, одбијајући да се поклоне Јупитеру и царевима-боговима, угрожавају безбедност саме Империје и тиме доводе у животну опасност велику већину лојалних, послушних, добрих грађана.
Уместо да буду солидарни и придржавају се мера („…ако нећете због вас, онда због свих других!“), они их не поштују, па им се чак и ругају. Такве нехумане индивидуе морају бити одстрањене из друштва као штетне и опасне. Држава и грађани, о којима она непрестано брине, биће безбедни тек када се тај дрски олош ућутка и потом елиминише.
И одједном је свеједно да ли смо у 303. или 2020. години.
Утехе ради, током читавог тетрархијског махнитања и покоља, у сенци се постојано успињала звезда Kонстантина Великог. За само три године (310-312) он је поразио непријатеље човечанства (Максимијана, Максимијана и Максимина), док су неки скончали сами (Галерије се распао од неке гнусне болести, а Диоклецијан се, изгледа, у страху убио).
И осванула је 313, у граду Милану, свет је одахнуо.
Истина, са своје стране, касније ће и хришћански цареви постати нетолерантни прогонитељи неистомишљеника, што је такође важна историјска лекција: нико нема монопол на то да буде „добри момак“ на „правој страни“ заувек, само зато што је то једном заиста био.
башта балкана
