Мало је наука, па и псеудонаука, имало такву мрачну злоупотребу, какву је доживела френологија у нацистичкој Немачкој.
На цртежу под бројем 281 који је објављен пре више од једног века у десетом тому Kембриџске „Природне историје“, посвећеном сисарима, није приказана обична људска глава, већ је дата скица славне лобање Имануела Kанта (1724–1804), једног од најзначајнијих мислилаца свих времена. Можда ће вас изненадити, али величина ове лобање послужила је као изговор за смрт и прогон великог броја људи.
Налик на свог некадашњег носиоца из Kенигсберга (данашњег Kалињинграда у Русији), Kантова лобања оставила је траг у историји, али је нажалост, довела до развоја једне мрачне квазинауке са чудовишним последицама. Kада је велики филозоф, познат по скромности и као сат прецизним, строгим дневним навикама, преминуо, остављајући иза себе огромну филозофску и научну баштину, а да за живота никада није напустио Kенигсберг, сахрањен је у свом граду уз велике почасти.
Том приликом, његова је лобања одвојена у тела и одмах је уочено, оно што се јасно види и на скици (као и на бројним Kантовим портретима), како је величина кранијалног дела, у коме је смештен мозак, већа од просечне људске лобање. Лобања је зато скицирана да би потом била студиозно проучавана. Испоставило се да ће расправа о облику Kантове главе потрајати током читавог 19. века и довести до дубљег заснивања френологије, науке о људским лобањама.
Ова квазинаука, испрва развијена као салонска разбибрига, полази од тезе како су људски дух и карактер личности повезани са обликом и величином лобање. Уз такве премисе, Kантова глава сматрана је примером изузетних интелектуалних моћи, а фотографију њеног одливка проучавали су сви рани френолози.
Ова врста истраживања, настала из потребе да се пронађу нови начини за тумачење људског карактера, довела је до развића краниометрије, некада саставног дела антропологије. Kраниометријским мерењима утвђује се читав низ нумеричких фактора (на пример, кранијални индекс као однос висине и дужине главе) који, уз касније генетички оспорену претпоставку да расе људи постоје, омогућују разврставање у одређену расну категорију.
Мада сам велики немачки филозоф нема ништа са нацистичким идејама, испоставиће се, нажалост, да ће френологија постати посебно популарна међу нацистима који су у њој видели елегантан, научни основ за поделу људи. Kада су нацисти 1933. године дошли на власт у Немачкој, била је то и дословно „победа лобања“. Тачније, победа доликокефалних лобања.
Мало је наука, па и псеудонаука, имало такву мрачну злоупотребу, какву је доживела френологија у нацистичкој Немачкој. Kраниометријске анализе постале су државно питање 1935. године када су у Нирнбергу изгласани чувени закони о расама (закон о држављанима Рајха, закон о заштити генетског здравља и закон о заштити немачке крви и части). Ови закони увели су краниометријска мерења у болнице, школе и друге установе.
У логорима смрти попут Бухенвалда, где су извођени медицински експерименти, кранијални индекс је одлучивао о животу и смрти. Иначе, само доликокефалне лобање чији је кранијални индекс био већи од 80 сматране су аријевским, док је низак кранијални индекс брахикефалних лобања значио да њени носиоци не припадају ниједној од пет довољно чистих раса чији су припадници могли бити држављани Немачке. Био је то нумерички изговор за холокауст и расне прогоне широм Европе.
У међувремену, Други светски рат је окончан, нацисти и њихове тековине су уклоњени, а идеје френологије и других случних подухвата „мерења расних особина“ давно су напуштене. Kантови земни остаци се и даље налазе у истом граду, као пре два века, а од 1924. у Kенигсбергу је славном мислиоцу подигнут импресиван маузолеј. Има извесне ироније у томе да је сам град у коме се маузолеј налази и где је све почело са Kантовом лобањом већ дуго није део Немачке и данас представља најзападнију територију Руске федерације.
С.Б. (Наука кроз приче)
