Већина српске деце рођене у Америци у последњих 20 година слабо или никако говоре матерњи језик, одрастају без много контакта са српском културом и традицијом. Има, међутим, и оне деце која не заборављају ко су и одакле су, те користе сваку прилику да шире српску културу у свом окружењу и међу вршњацима.
Такво једно дете је и Зора Гољић из Чикага.
Листајући друштвене мреже протеклих дана случајно сам налетео на снимак на коме дечји хор у једној средњој школи из предграђа Чикага пева традиционалну српску народну песму “Голема Ч`чкалица”. У први мах помислио сам да се ради о гостовању неког од наших црквених дечјих хорова, али сам по потписима и коментарима закључио да су деца која певају “чисти Американци”. Тајну је остала скривена иза имена диригента – горепоменуте Зора Гољић.
И тако, мало по мало, открили смо мистерију наступа средњошколског хора York Community High School из Елмхурста.
-Један од мојих предмета у средњој школи је хор, који сам изабрала зато што волим музику, песму. Kада смо ове године спремали концерт, питала сам учитељицу, која је и диригент хора, Ребеку Марианети да ли би могли да научимо и отпевамо једну српску песму. Она је пристала и одмах рекла како ћу ја лично бити задужена да их научим да певају, али да ћу морати и да диригујем на концерту, каже Зора.
И додаје како није имала много дилеме око избора песме…
-Изабрала сам традиционалну песму “Голема Ч’чкалица” у аранжману Драгане Величковић из 1996, коју сам чула први пут на концерт Serbian Singing Federation и одмах заволела, зато што је драматична али забавна, лепа песма и речи нису толико тешке. Песма, иначе, описује лепоту Србије и мислим да би сви требали да је чују. Пре концерта смо је добро увежбали тако да је на дан приредбе све звучало сјајно, била сам веома поносна на моје колеге студенте, супер су се снашли са речима и са музиком. Веома сам захвална учитељици што ми је дала да радим ову песму, студентима који су се баш потрудили док су је научили, и мојој породици, нарочито мајки, која ме је заразила музиком. Песма се иначе свима допала, како другарима из хора, тако и њиховим родитељима. Сви који су имали прилике да чују песму су били одушевљени, узбуђена је Зора док се присећа концерта.
Kаже да је песму окачила на друштвене мреже и послала свим пријатељима, Србима и Американцима, јер сматра да што више људи треба да је виде “из више разлога”.
– Свако ко ме зна, зна и то да сам ходајућа српска застава. Обожавам српску традицију, српску православну веру држим у срцу и не плашим се да то показујем другима, без обзира ко су. Мислим да сваки Србин и Српкиња треба да поштују и познају своју културу, музику, историју, а зашто да не – и да је представе својим пријатељима других нација. Немамо чега да се стидимо, напротив, наша култура је прелепа. Целом свету треба рећи шта значи бити Србин.
Зора овог лета завршава средњу школу а догодине креће на престижни ДеПаул универзитет, смер финансије и international business. То је, како истиче, неће спречити да се и даље бави музиком.
– Певам у пар српских хорова, један при Serbian Singing Federation, играм фоклор у ансамблу “Око соколово” у Чикагу, а трудићу се да то не запоставим када кренем на факултет, говори као да обећава.
Наша саговорница је са мајчине стране четврта, а са очеве прва генерација српских имиграната рођена у Америци. Ипак, труди се да, осим духовно, песмом и игром, и физички остане у контакту са отаџбином…
-Одлазим у Србију сваке године, да посетим породицу и другаре. Kад сам била млађа похађала сам Академију “Свети Сава” у Чикагу, где сам научила да причам српски захваљујући учитељици и програму који имају тамо, где се пола дана прича енглески, а пола српски, констатује Зора, а нама остаје само да јој пожелимо да настави да шири добар глас о српској музици и култури по Америци.
Фудбалски гени на оца
Своју хиперактивну природу Зора употпуњује фудбалом, који тренира већ целу деценију. За разлику од музике, где су пресудни били мајчини гени, бубамару у крви је наследила од оца.
– Тата је играо професионално фудбал у Првој лиги за ФK “Рад”, касније за “Палилулац” и неке друге клубове. Моји кумови су такође фудбалери, један води клуб у Мичигену, други је познати тренер Љубиша Ранковић, који тренутно ради у Саудијској Арабији.
Serbian Times
