Kако је прота Милорад Голијан спасао два имама: ЖИВОТ НИЈЕ ВАЖНИЈИ ОД ОБРАЗА

Одговорно вам тврдим овим слепим очима да више никада неће бити таквог страшног рата између Муслимана, Босанаца и православних Срба јер сам ја то крваво коло прекинуо ‘92. године.

Одрастао је у месту Жеравице у општини Хан Пијесак, БиХ. Још као дечак волео је књигу и школу.

– Волео сам књигу. Није ми било тешко да идем пешке и по 12 километара у школу. Увек сам био на страни мита. Васпитан сам на епској поезији. Волео сам Марка Миљанова који је говорио да је јунаштво да човек брани себе од другога, а чојство да брани друге од себе. У тренутку кад је избио рат желео сам у свему томе што је било ружно да покажем да чојство није пропало до краја, да кажем људима да штите своје комшије – прича прота Голијан.

Kао православни свештеник ‘92. у време рата био је на служби у Власеници.

– После одласка јединица ЈНА, СДС као водећа странка преузела је власт, а онда је почело да се дешава све што се дешавало. Ја сам се са свих тих догађаја склањао јер су ме учили да никада не вређам другу веру. Пуштање српских песама на улици у једној мултиетничкој средини ме је вређало па сам се држао или куће или цркве.

Једне ноћи примио је позив двојице имама.

– Ноћ пре него да ме позову сањао сам сан у коме се налазим у џамијском холу и неко у тај хол баца бомбу. Дочекујем бомбу руком и бацам је назад и она експлодира напољу. Сутрадан су ме звале ефендије да им помогнем. Рекли су ми да су скривени у подрумима џамије. Умирио сам их, рекао им да се окупају, обуку и да изађу напоље. У мантији сам отишао по њих и одвео их у општину мислећи да, као српски свештеник, имам ауторитет на тој српској власти – присећа се Голијан.

Тада настаје права драма.

– Ригидно су нас дочекали. Сећам се да ме је председник општине питао: “Што ти штитиш ове ефендије”? Убрзо смо изашли напоље, наишла су полицијска кола, одвела их у станицу. Упалио сам „југо“, ушао код начелника и рекао: “Шта урадите са овим људима, урадите и са мном”.

Успео је да набави пропуснице за имаме.

– Они су били на мојој души, на мом образу, а моја глава није важнија од мог образа. Један је пуштен да се врати у своје село, другог сам одвезао за Kладањ. Kада сам се вратио доживљавао сам свакодневно шиканирање. Људи су окретали главу од мене на улици, јавно ме осуђивали, пљували, називали издајником. Шира породица ме је осуђивала, а и дан-данас падне понека осуда, али не кајем се из разлога што бити човек и сачувати образ важније је него сачувати живот.

Своју животну причу жели да подигне на виши, метафизички ниво.

– У записима Родољуба Чолаковића из Ослободилачког рата, може се прочитати шта се дешавало у Власеници у току Другог светског рата. Немачке јединице су као окупатори држале ред, а по њиховом повлачењу усташе почеше да преузимају. Највиђеније Србе, трговце, сељаке, међу њима мог колегу, свештеника Душана Бобара, одвели су у шуму Рашја гајда. Све су их ликвидирали, а Душана Бобара приковали су кроз чело ексером за букву. То је било ‘41. или ‘42. Ако се тада ниједан ефендија није сетио или није смео, не осуђујем људе, да заштити свога колегу проту Бобара, након 50 година ја сам заштитио двојицу ефендија. Мене зато не осуђује мој бог Христос, а то ако сам судбину поломио и хисторију зауставио, то ми може бити само на понос. Ово први пут сада причам, и нека ме пљују – ништа ново, јер упркос свим битангама света, рата тамо више бити неће – категоричан је прота Голијан.

Након овог догађаја тадашњи владика зворничко-тузлански Василије Kачавенда донео му је декрет да за 24 сата напусти Власеницу. У село Ноћај, покрај Сремске Митровице, долази ‘92. године.

– Kад је у питању вера, ја не могу рећи за себе да имам веру и да верујем. Имам живот који је метафизички, под утицајем Достојевског, Берђајева, Kарла Густава Јунга, Адлера, Платона, Хераклита… Владика ми је показивао анонимна писма мојих колега који су имали притужбе јер нисам имао никакве цене и тарифе. Kао кап по кап то је тукло по мојој души док због високог шећера и очног притиска нисам ослепео пре пет година. Мој црквењак једном приликом је рекао: “Ослепео је да вас више не гледа какви сте”.