Užas koji je počinjao pre svitanja i trajao i nakon sumraka ostaće upamćen kao jedan od najmračnijih perioda u ljudskoj istoriji.
Kako je dr Mikloš Njisli, koji je u Aušvic stigao 1944. godine, rekao posle rata, prozivka u ovom logoru počinjala je u tri sata izjutra i trajala po čak četiri sata.
Zarobljenici bi se poređali u kolonu koju je činilo po pet ljudi i stajali bi sve do sedam sati, kada su u logor pristizali oficiri SS-a. Za to vreme, čuvari bi primoravali zarobljenike da čuče po čitav sat držeći ruke iznad glave ili bi ih tukli.
Dr Njisli je otkrio da su čak i mrtvi morali da budu na prozivci – ostali zarobljenici bi ih držali u vertikalnom položaju sve dok prozivka ne bi bila završena.
Tokom manje od dve godine, koliko je Njisli proveo u Aušvicu, u barakama je svake noći umiralo između pet i deset ljudi.
Njisli je bio u nešto povoljnijem položaju – činio je osoblje koje je pomagalo dr Mengeleu, te je bio privilegovan: budio se u sedam sati i na prozivci provodio svega nekoliko minuta.
Posle prozivke, zatvorenici bi odlazili na prinudni rad hodajući po petoro u koloni. Na sebi su imali prugaste uniforme i neudobne drvene cipele. Donji veš i čarape nisu spadali u odeću koja je bila dozvoljena.
Dok su napuštali logor i polazili na rad, zatvorski orkestar imao je zadatak da svira veseliju muziku. Ove muzičke grupe bile su odlično organizovane, a najpoznatija je Ženski orkestar Aušvica.
Radni dan je trajao 12 sati tokom leta i nešto manje zimi, a zatvorenici su najčešće radili na građevinskim objektima. Nisu imali pravo na odmor od rada, a jedan od njih obično bi bio zadužen za to da meri koliko su vremena ostali provodili vršeći fiziološke potrebe.
Druga prozivka odvijala se noću.
Njisli je svoja sećanja opisao u knjizi „Aušvic: Svedočenje lekara“.
Ukoliko bi makar jedan zatvorenik izostao, svi su morali da stoje u koloni dok se ne utvrdi razlog njegovog izostanka – čak i ukoliko bi to trajalo satima, bez obzira na vremenske prilike.
U zavisnosti od toga šta se događalo tokom dana, nakon druge prozivke su sprovođene individualne ili kolektivne dnevne kazne.
Nakon toga su zarobljenici dobijali hleb i vodu, a posle dve do tri sata bilo je vreme za spavanje.
Što se tiče smeštaja, on je bio očekivano neudoban – zatvoreni su spavali u dugim redovima drvenih kreveta, obučeni i obuveni kako im neko ne bi ukrao odeću i obuću. Poneki su birali da se svuku i izuju, te su spavali na ovim predmetima.
Nedelja je bila jedini neradan dan, ali ni tada nesrećni stanovnici Aušvica nisu imali priliku da odmore – čistilu su svoje barake i odlazili na nedeljno kupanje. Ovo je bio i dan kada su porobljeni mogli da pišu svojim porodicama (isključivo na nemačkom). Oni koji nisu govorili nemački davali bi svoj hleb drugim zarobljenicima kako bi im pomogli da napišu pismo, a ova pošta je morala da prođe i kroz proces cenzure od strane nemačkih oficira.
Sudeći po Njisliju, ljudi su bili primorani da spavaju maltene priljubljeni jedni uz druge, potpuno lišeni dostojanstva.
Nacionalna geografija
