Užas koji je počinjao pre svitanja i trajao i nakon sumraka ostaće upamćen kao jedan od najmračnijih perioda u ljudskoj istoriji.

Kako je dr Mikloš Njisli, koji je u Aušvic stigao 1944. godine, rekao posle rata, prozivka u ovom logoru počinjala je u tri sata izjutra i trajala po čak četiri sata.

Zarobljenici bi se poređali u kolonu koju je činilo po pet ljudi i stajali bi sve do sedam sati, kada su u logor pristizali oficiri SS-a. Za to vreme, čuvari bi primoravali zarobljenike da čuče po čitav sat držeći ruke iznad glave ili bi ih tukli.

Dr Njisli je otkrio da su čak i mrtvi morali da budu na prozivci – ostali zarobljenici bi ih držali u vertikalnom položaju sve dok prozivka ne bi bila završena.

Tokom manje od dve godine, koliko je Njisli proveo u Aušvicu, u barakama je svake noći umiralo između pet i deset ljudi.

Njisli je bio u nešto povoljnijem položaju – činio je osoblje koje je pomagalo dr Mengeleu, te je bio privilegovan: budio se u sedam sati i na prozivci provodio svega nekoliko minuta.

Posle prozivke, zatvorenici bi odlazili na prinudni rad hodajući po petoro u koloni. Na sebi su imali prugaste uniforme i neudobne drvene cipele. Donji veš i čarape nisu spadali u odeću koja je bila dozvoljena.

Dok su napuštali logor i polazili na rad, zatvorski orkestar imao je zadatak da svira veseliju muziku. Ove muzičke grupe bile su odlično organizovane, a najpoznatija je Ženski orkestar Aušvica.

Radni dan je trajao 12 sati tokom leta i nešto manje zimi, a zatvorenici su najčešće radili na građevinskim objektima. Nisu imali pravo na odmor od rada, a jedan od njih obično bi bio zadužen za to da meri koliko su vremena ostali provodili vršeći fiziološke potrebe.

Druga prozivka odvijala se noću.

Njisli je svoja sećanja opisao u knjizi „Aušvic: Svedočenje lekara“.

Ukoliko bi makar jedan zatvorenik izostao, svi su morali da stoje u koloni dok se ne utvrdi razlog njegovog izostanka – čak i ukoliko bi to trajalo satima, bez obzira na vremenske prilike.

U zavisnosti od toga šta se događalo tokom dana, nakon druge prozivke su sprovođene individualne ili kolektivne dnevne kazne.

Nakon toga su zarobljenici dobijali hleb i vodu, a posle dve do tri sata bilo je vreme za spavanje.

Što se tiče smeštaja, on je bio očekivano neudoban – zatvoreni su spavali u dugim redovima drvenih kreveta, obučeni i obuveni kako im neko ne bi ukrao odeću i obuću. Poneki su birali da se svuku i izuju, te su spavali na ovim predmetima.

Nedelja je bila jedini neradan dan, ali ni tada nesrećni stanovnici Aušvica nisu imali priliku da odmore – čistilu su svoje barake i odlazili na nedeljno kupanje. Ovo je bio i dan kada su porobljeni mogli da pišu svojim porodicama (isključivo na nemačkom). Oni koji nisu govorili nemački davali bi svoj hleb drugim zarobljenicima kako bi im pomogli da napišu pismo, a ova pošta je morala da prođe i kroz proces cenzure od strane nemačkih oficira.

Sudeći po Njisliju, ljudi su bili primorani da spavaju maltene priljubljeni jedni uz druge, potpuno lišeni dostojanstva.

 

Nacionalna geografija

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime