Морепловци у Европи почињу да користе компас пре више од 800 година, али све до 17. века није било познато на ком принципу компас ради.
Ова једноставна механичка справа за оријентисање у простору састоји се од магнетне игле чији се један пол увек окреће према северу. Међутим, јако дуго се није знало због чега се то баш увек догађа. Прве научне експерименте са електрицитетом и магнетима изводио је још 1269. године француски крсташ и инжењер Петрус Перегринус де Марикорт, но, биће потребна чак четири века да би некоме пало на ум како тајна компаса лежи у магнетизму Земље.
У међувремену, употреба компаса постала је распрострањена у навигацији и омогућила је велика прекоокеанска путовања попут Kолумбовог открића Америке. У такозваној Западној Индији никле су већ и прве колоније, морепловци су са компасом опловили планету, и тек тада је лекар енглеске краљице Елизабете И, Вилијам Гилберт (1544–1603), дао прво објашњење принципа рада компаса.
Глиберт је провео 17 година истражујући, сабирајући до тада познато знање о намагнетисаним и наелектрисаним телима у књигу Де Магнете, Магнетицисqуе Цорпорибус, ет де Магно Магнете Теллуре (О магнету, магнетним телима и великом магнету Земље), која је објављена 1600. године.
Гилберт је објаснио да планета Земља има своје магнетно поље које узрокује да се магнетна игла увек окреће ка северу. Уз то, Гилберт је увео појам електричне силе и први схватио да постоји сличност између магнетизма и електрицитета , односно сличност између сталних магнета и тела која се могу наелектрисати трењем као ћилибар.
Наука кроз приче
