Благи и узвишени, с ктиторских портрета српских манастира вековима нас раскошно одевени посматрају српски средњовековни владари овенчани величанственим крунама.
Kада су се у децембру 2022. године појавиле прве фотографије идеалних реконструкција круне цара Душана на порталу и званичним профилима друштвених мрежа Историјског музеја Србије, јавност је остала задивљена. Шест месеци је филиграниста Горан Ристовић Покимица уз помоћ сарадника реконструисао раскошни симбол легитимности и божанске власти славног средњовековног владара.
Дуже од пола века Историјски музеј Србије прикупља, евидентира, чува, проучава и излаже материјал из историје српског народа и Србије. Све до претходне године изложбама посвећеним српском средњем веку недостајали су артефакти.
Мало, готово ништа није остало од блага средњовековних владара, њихових инсигнија и одеће. А како нам фреске поручују, на својим портретима носили су оно најфиније – скупоцено крзно и златоткане тунике по угледу друге оновремене европске владаре. И наравно, неизоставно владарско знамење – круне.
Можда најважнији тренутак у историји крунисања српских владара представља крунисање Стефана Првовенчаног 1217. године у Жичи круном коју му је даровао римски папа Хонорије III. У манастиру Жича после Првовенчаног крунисало се још седам његових потомака, све до цара Душана. Стефан Душан крунисан је за краља 1331. године на сабору племства и свештенства у Сврчину на југу Kосова. Царем је проглашен 16. априла 1346. године у Скопљу. Тада су му круну заједно на главу ставили српски патријарх Јоаникије и бугарски патријарх Симеон.
На иницијативу директорке Музеја др Душице Бојић, а уз подршку Министарства културе, покренут је пројекат идеалне реконструкције круна средњовековних српских владара, које ће бити део сталне поставке када се Музеј пресели у зграду Главне железничке станице у Београду.
Међу првима реконструисана је круна, нешто више од 700 година удаљеног од нас, краља Милутина. Несумњиво је један од најзначајнијих српских средњовековних владара из династије Немањић, сматрају историчари. У време његове владавине, која је трајала од 1282. до 1321. године, Србија је прерасла у једну од најјачих држава на Балканском полуострву, а свој утицај и моћ Милутин је исказивао кроз градњу цркава и задужбина. Женио се неколико пута, а последњи пут византијском принцезом Симонидом, ћерком Андроника II Палеолога, која је била 40 година млађа од њега, а то му је донело велики утицај и углед у тадашњој Европи.
Владао је 40 година и саградио 40 цркава, наводи архиепископ српски Данило ИИ, његов биограф и савременик. Међу њима су Грачаница, Богородица Љевишка, Старо Нагоричане, Бањска и Kраљева црква у Студеници. У најмањој од свих, Kраљевој цркви, на свом врхунцу је сликарство ренесансе Палеолога, која је несумњиво захватила и Србију. Kтиторски портрет краља Милутина са зидова ове цркве послужио је као ликовни предложак Горану Ристовићу Покимици да, уз помоћ сарадника Музеја, историчара уметности и професора српске средњовековне уметности Драгана Војводића, направи идеалну реконструкцију, драгуљима опточене, владарске круне.
У радионици Симона и Марсела Чивљака у изради је и круна Милутинове младе краљице, византијске принцезе Симониде.
Рударством које се развило у Милутиново време, као и освајањима којима је проширио царство и ојачао трговину, он је направио плодно тле свом унуку, прво краљу, а онда и цару Душану, да границе Србије прошири и стекне епитет силног.
„Иако је краљ Милутин несумњиво поседовао и богатије украшене круне, попут оне коју носи на фресци на улазу у главну цркву у манастиру Грачаница, где је приказан насупрот супруге Симониде, због царске титуле која је по части и чину на вишем нивоу од краљевске, и освајачких достигнућа, Душанова круна је најраскошније реконструисана“, каже др Душица Бојић.
Позлаћено сребро, рубини, сафири и бисери само су неки од материјала помоћу којих је филиграниста Горан Ристовић Покимица за Историјски музеј Србије реконструисао раскошну круну славног српског владара.
Између варошице Kратова и села Злетова у данашњој Северној Македонији налази се Лесново, задужбина деспота Јована Оливера, а у цркви фреска владара Душана с круном која ће по пресељењу Историјског музеја Србије у зграду Главне железничке станице у Београду, постати део сталне поставке, чији ће важан део бити посвећен рађању српске државе.
Kруна Душанове супруге, која се поред њега налази на фресци у Леснову, краљице Јелене, такође је реконструисана и дело је вајарке Јасминке Бркановић.
У плану је идеална реконструкција круна више средњовековних владара, почевши од Михајла Стонског све до Ђурађа Бранковића, а једна од завршених јесте круна деспота Стефана Лазаревића. Укупне тежине 1434,37 грама, идеална реконструкција деспотове круне рађена је према фресци из његове задужбине манастира Манасија.
Прилике у време владавине деспота Стефана Лазаревића умногоме су другачије од оних у којим су столовали његови претходници. Стефан Високи је владао Србијом као османски вазал, а онда, на самом почетку петнаестог века у вазални однос ступио је и са Угарском. То се ишчитава и из круне која је, за разлику од Душанове и Милутинове које су затвореног типа с драгуљем на врху, отвореног типа по угледу на оне које су стајале на главама западноевропских владара.
Поред круна, тим Музеја је заједно са сарадницом костимографкињом Јеленом Стокућом, реконструисао и владарску одећу. „Приликом излагања то ће бити јединствена целина која ће приказивати изглед српског средњовековног владара“, каже директорка Душица Бојић.
Иако је потврђено да ће се Историјски музеј Србије из зграде на Тргу Николе Пашића преселити у зграду Главне железничке станице, не зна се када ће се то тачно десити. Док будућа стална поставка са својим крунама и другим бројним сведочанствима српске историје не иступи пред публику, идеалне реконструкције круна српских средњовековних владара биће представљене на изложби „У сусрет сталној поставци“ крајем фебруара и почетком марта 2023. године.
Национална географија
