Самосвест се у психологији дефинише као “свест о самом себи, о својој егзистенцији”. Човек је једино живо биће које је свесно и самосвесно. Он до своје самосвести долази релативно рано, у дечијем узрасту, већ негде око треће године, оним познатим радосним покличем који не долази споља, већ изнутра, из њега самог, из саме суштине његовог боголиког бића: Ја сам ја! – поклич који тако много подсећа на Јахвеово јављање Мојсију: Ја сам онај који јесам!
Ово Божије откривење Мојсију на Синају означило је почетак трајања најличније религије у човечанству, јудео-хришћанске религије, и, затим, хришћанске религије трију Личности – Оца, Сина и Светога Духа. Ова религија је тако постала путоказ и школа сваког могућег развоја људске индивидуе, на њеном путу до Л(л)ичности. Самосвест је онда неопходан ступањ у овоме развоју јер она означава излазак индивидуе из “рода, крви и масе”, из анонимности колектива и паганства, пут освешћивања себе као боголиког бића, као дела Божије заједнице (Цркве), као освешћеног бића са одређеним смислом и циљем у животу. Бог жели и подстиче у нама самосвест, као увиђање и прихватање у човеку Оца, који га је створио, Сина, који се за њега жртвовао, и Духа Светог, који га надахњује и прати на његовој краћој или дужој животној стази. Без развијене самосвести нема ни приступа слободи, па ни слободи бирања, али онда је и човеков прилаз Богу (ако Му уопште приступа) оптерећен страхом и ропском покорношћу. Недовољно развијену самосвест код човека користили су одувек сви властодршци света (нажалост и они у институцији цркве), како би народ (и хришћански народ) држали у страху, али не у страху пред Богом, већ пред његовим лошим заменицима на земљи, који себе уздижу на степен божанства. Тако смо се приближили другом појму у Вашем питању – гордости. Шта је људска гордост?
Најједноставније би било рећи, полазећи од традиције Старог, а онда и Новог завета, да је гордост – прагрех, док је непослушност Адама и Еве према Богу прародитељски грех, изведени, последични грех. Завођење првих људи дошло је споља, од врхунског заводника, палог анђела Луцифера (иначе, дословно, “носиоца светлости”) који треба да је рекао: “Учинићу себе једнаким Свевишњем”, и повукао за собом (у пропаст и смрт) колебљиве прве људе. Наговештај о паду Луцифера имамо, зачудо, само на два места у Старом завету, и то код пророка Језекиља (28, 12–16) и пророка Исаије (14, 12–14) а онда је величанствено литерарно приказан код Милтона (Изгубљени рај) и код Његоша (Луча микрокозма).
Зашто се Луцифер побунио против Бога? Kаже се, из зависти. Тако је одувек било. Тако је и остало! Гордост је остала у присној вези са завишћу, а зависти нема без гордости. И завист и гордост представљају основно прељудско, ванљудско и људско Зло. Јосиф Бродски је, јасно и убедљиво, овако објаснио: “Зло је вулгарно. Kорен свих зала је теорија да си ти бољи од неког другог. Људи мисле да су бољи од других и да им припада више него другима. Ту почиње зло.”
У више махова, у мојим ранијим списима, помињао сам, за мене доста убедљиву претпоставку дубинске психолошке школе Меланије Kлајн, која тврди да дете веома рано почиње да осећа завист. Ово не мора да значи да ће сваки одрасли човек бити целог живота завидљив, али тешко је оспорити чињеницу да су сви људи, више пута у току живота, показивали јасне знаке завидљивости. О зависти су, уосталом, писали и свети Оци хришћанске Цркве, свети Василије Велики, на пример. Шта желим тиме да кажем? Једноставно то да су у основи сваког човековог сагрешења присутни завист и гордост, јер завист и гордост су “једнојајчани близанци”. Треба ли да подсећам да је гордост између седам главних (смртних) хришћанских грехова, стављена на прво место! И то с пуним правом. Најпре, јер је то најстарији људски и прељудски (луциферски) грех, а онда и зато што сви остали греси стоје у вези, приметној или мање приметној (али присутној), са овим првим грехом. Свака наша борба са гресима (ако смо се у борбу уопште упустили, било у оквиру процеса индивидуације или, много ближе хришћанском појму спасења, процесу обожења) мора да почне, а некад и да се заврши, са препознавањем корена свих наших грехова: гордости и зависти.
Указао бих још на неисцрпност синонима у српском језику за појам гордост. Поменућу неколико: охолост, бахатост, уображеност, самољубивост, надменост, разметљивост, обест, итд. Не указује ли ова многобројност синонима на дубину и старост, разноликост испољавања, упорност трајања и тврдокорност одржавања гордости као прагреха и прародитељског греха!
Самосвест, дакле, као Божија благодет и достојанство дато човеку како би корачао сигурном стазом и сигурним кораком ка Богу и – гордост, изопачена самосвест, која гура човека са Божије на луциферску стазу, увек са могућношћу да се (препознавањем греха и кајањем) човек врати на праву стазу.
Често изгледа да нам цео живот прође у колебању и недоумици. Нисмо ли већ често с муком доступне Божије самосвести (свести о Богy, дакле), склизнули у искушење када замишљамо да смо бољи од других људи! Често је оваква борба између самосвести и гордости (између којих је граница једва приметна) збиља, доживотна; одлучан знак у овој борби је њено осмишљавање.
Владета Јеротић
