Убиство родитеља се од давнина сматрало највећим грехом који човек може да почини, забележено је да су још Римљани осмислили бруталан начин да казне такве починиоце.
Poena cullei је према римском праву била врста смртне казне која се изрицала особи која је проглашена кривом за убиство родитеља. Kазна је подразумевала затварање осуђеника у кожну врећу и бацања у воду. Током времена, ова казна је еволуирала и мењала облик, па су остали забележени случајеви да се осуђеник пре стављања у врећу тукао крвавим штаповима или су у њу додаване живе животиње.
Први помен кажњавања овако суровом казном је документован око 100. године п.н.е., када је забележено да су у врећу заједно са осуђеником убациване змије, док је облик казне са петлом, псом, мајмуном и змијом практикован углавном за време цара Хадријана у 2. веку.
Kако је изгледао процес?
Многи истраживачи се данас слажу да неки од елемената ове казне нису увек поштовани, а као најубедљивији пример је наведен мајмун који је стављан у врећу са Римљанима. Ипак, треба разумети да су подаци о овој казни често добијани из секундарних извора што додатно отежава тачну реконструкцију.
Већина античких извора се подудара у опису како би особа која је осуђена за убиство оца, мајке или најближег члана породице прво била бичевана или ударана штаповима, док му је глава била прекривена кожном врећом. На ноге су му потом стављане дрвене ципеле, а затим је смештан у врећу од воловске коже или poena cullei. Затим су додаване живе животиње међу којима је најпознатија комбинација змије, петла, мајмуна и пса. Врећа се потом стављала на кола са црним воловима, који су их вукли до реке или мора – где би на крају били бачени.
Међу истакнутим мислиоцима антике ову казну је коментарисао и Марко Тулије Цицерон. Он никада није споменуо да су у вреће стављане живе животиње али је веровао како је ово био веома мудар начин да се казни убица родитеља.
„Зар не изгледа да су оваквог убицу одсекли и одвојили од читавог царства природе, лишивши га на мах неба, сунца, воде и земље – и тако обезбедили да онај ко је убио човека који му је дао живот, сам буде ускраћени за елементе из којих, како се каже, потиче сав живот?“
Ипак, писци као што су Светоније и Сенека наводе да су у џакове додаване живе животиње, што највероватније говори у прилог теорији да су у зависности од периода, али и места на ком је казна извршавана одређени елементи мењани и прилагођавани.
Такође у једној од својих драма Јувенал сугерише да за Нерона стављање у само једну врећу није довољно. Што се можда односи и на смрт Неронове мајке Агрипине, за коју се верује да је убијена по његовом наређењу.
Иако историјски списи потврђују да је казна практикована и за време Харијана током II века нове ере, осуђеник је у том периоду за исти злочин могао да буде бачен и у арену да се бори против животиња. Током времена, poena cullei је изашла из употребе да би свој поновни процват доживела са раним византијским царевима. Међутим, ова казна је током ИX века замењена казбом спаљивањем убица родитеља.
Да ли је све кренуло са Тарквинијем Охолим?
Историчари Дионисије из Халикарнаса и Валерије Максим тврде да порекло poena cullei-а вуче корен из једног инцидента који се десио за време краља Тарквинија Охолог који се сматра последњим краљем Рима. Током приликом он је именовао неколико свештеника duumviri sacrorum-а, да чувају свете Сибилинске књиге, али да је један од њих одао неке од записаних тајни због чега је Тарквиније наредио да га зашију у врећу и баце у море. Док Валерије Максим тврди да је ова казна изречена и због почињеног злочина оцеубства, заједно за одавањем тајни из текстова.
Национална географија
