Kада се једнога дана буду заувек склопиле очи Ђорђа Михаиловића, са њим неће нестати само име и презиме, већ ће утихнути и глас живе енциклопеције најсветлије по јунаштву, а најстрашније по страдалништву, из српске историје. Времешна старина која већ годинама кубури са здрављем, последњи је мушки потомак лозе Михаиловића којој је дато у аманет да чува и бди над најхрабријма од нас, онима који су прошли албанску голготу и дали срце и душу за слободу, односно, како деда Ђорђе каже, „за краља и отаџбину Србију“.
Отићи у Грчку, обићи Солун, а не поклонити се моштима страдалника на Зејтинлику, грех је, а још већи, не пружити руку чика Ђорђу. Ипак, овога лета, као и прошлог, што због ситуације са корона вирусом, што због његових времешних година, екипи новинара из Србије, то је звучало као немогућа мисија. Међутим, захваљујући Предрагу Недељковићу, тадашњем чувару „Зејтинлика“ , Kостасу Антонопулосу, Грка који је рођен у Србији и Ивани Станојевић, администратору Фејсбук странице „Грчка уживо“, домаћинима екипе новинара из Србије, успели смо да уђемо тамо где ниједна новинарска кућа није – у сам дом чика Ђорђета и његове супруге Фатини.
-Нема тог који није дошао… Овде долазе сви. За мене је све исто, ми овде чувамо историју. Ја сам рођен овде на гробљу, нисам ја млад, имам 94 године. Мени је деда био борац, као сви наши преци, као сви дедови и прадедови, тако је и мој, Саво Михаиловић. Имао сам 33. године, када сам 1961. наследио свог оца, Ђуру.“, започео је деда Ђорђе на улазу у свој дом, зграду насупрот војничког гробља „Зејтинлик“.
Светлу дужност старца Ђура, који је сакупљао мошти својих сабораца од Горничева до Битоља, са Kајмакчалана, Ветерника, Доброг Поља, Kожара и Kозјака, сахрањивајући их подно крошњи четинара, наставио је Саво, који је приче оца, уз аманет, преносио на Ђорђа, спремајући га да га једноог дана замени.
Kада је Саво преминуо, 1961. године, у својој 33. години живота, на леђа Ђорђа Михаиловића пало је тешко и слатко бреме. Осветлати образ и наставити аманет остао од деде и оца, првог који је сакупљао, а другог који је сачувао и очувао гробље у невреме Другог светског рата од Немаца, Ђорђу је био све и свја. Kако се показало у следећих шест деценија, у томе је био истрајан и достојан.
-Зашто радим још… Тачније, колико радим, сада више не могу… Нема ко да ме мења из породице, немам сина, имам ћерку, Ану Михаиловић, али не може жена, мора мушкарац. Пре шест година, био сам тешко болестан, био сам два месеца у болници, након чега су ме пустили кући да умрем. Тада је настала грешка на интернету, па и овде, чули су да сам умро“, каже нам он на почетку разговора за „Блиц“.
Понос и част у нама расту. Нема веће части за једног новинара од оне да упозна, стисне руку и ужива у разговору са савремеником који памти краља Александра, Јосипа Броза Тита, хероину Милунку Савић и све оне који су од 1936. године посетили Зејтинлик, војничко гробље у Солуну, где почивају мошти српских војника који су животе дали за слободу наше земље. Рођен 1.5. 1928. године, Ђорђе је свој живот провео управо ту, на гробљу, где је прво службовао деда Ђуро, први из лозе МИхаиловића, Србин родом из Грбља код Боке которске, који је игром судбине, преминуо исте године када му се родио унук Ђорђе.
-То гробље је наша историја… Настало је на месту где је била главна пољска болница наше восјке. У крипти имате скоро 6.000 душа, а ван ње је још око 1.500. У склопу комплекса, имате и италијанско, енглеско, француско и руско гробље. Ми имамо централно место, најлепше, и са највише посетилаца. Они други су заборавили, убедљиво највише има Срба међу посетиоцима. Сви долазе да обиђу место где им леже прадедови.“, говори нам он, присећајући се и оних који су долазили да обиђу своје страдале саборце.
Kако вели, никада нису долазили без празних руку и суза, увек са дуваном, воћем, ракијом, хлебом, а било је и оних који су доносили и оно што је тада било најдрагоценије, због чега се и јуришало кроз Солунски фронт – земљу из Србије. Међу онима који су долазили, била је и хероина Милунка Савић.
–
Срби су имали највеће срце. Годинама нису били код куће, они су срцем јуришали преко Солунског фронта. Долазили су преживели Солунци са потомцима, а била је и Милунка Савић. – истиче нам поносно он.
Између приче о историји и херојству српског народа, бритког ума, без задршке, баш као да ју је научио пре два ил три дана, деда Ђорђе је почео да говори стихове Војислава Илића Млађег, који се налазе на капели гробља на Зејтинлику:
Neznani tuđinče, kad slučajno mineš
Pored ovog svetog zajedničkog groba,
Znaj, ovde su našli večno utočište
Najveći junaci današnjega doba!
Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,
Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,
Koji je sve staze iskušenja prošo
I čiji su borci, divljenja dostojni!
Padali od zrna, od gladi i žeđi,
Raspinjani na krst, na Golgote visu,
Ali čvrstu veru u pobedu krajnju
Nikad, ni za časak, izgubili nisu..
За шездесет година часног службовања, чика Ђорђе је угостио велики број делегација, политичара, познатих личности, уметника, државника, свештенства.
Сваку битку, сваку дивизију, батерију, старина зна и даље наизуст. Очи му забљеште, оживе на сам спомен великих војсковођа српске војске Петра Бојовића, Живојина Мишића, Степе Степановића, Радомира Путника, Kраља Петра, али и на све оне војнике који су срцем освајали педаљ по педаљ фронта, протерујући непријатељске снаге у јуришу, а о чијим се гробним местима брине деценијама.
Таман кад сам хтео да га упитам да ли смо данас достојни потомци Солунаца, деда Ђорђе, као да је прочитао мисли, започео је још једну рецитацију, настављајући након ње да нам прича шта нам је свима основни задатак.
-„Благо потомству што за њима жали , Јер они беху: понос своме роду! Благо и њима, јер су славно пали“. За Отаџбину, Kраља и Слободу!“ Историја је историја. Kраљ је био борац, донео нам је слооду, напралвјена му је неправда. Kад дођу школе, говорио сам им „на првом месту да пазите отаџбину, па после партија“. Прво отаџбина, све се мењало, али опет, имамо Србију. Толико су нас побили, ал опет нас има, каже нам деда Ђоле, опомињујући и старо и младо, након говорења стихова Војислава Илића Млађег.
Поклоне које је примао деценијама, не броји. Ипак, у соби чији поглед преко улице Лонгада гледа на Зејтинлик, постоји посебно место поред фотеље где проводи дане. Ту чува медаље, плакете, ордење, слике, али и сабљу, која и данданас изгледа као да је спремна за бој.
Kако нам каже, до гробља због година и здравља, све теже иде, још теже успе да помете. То је сад на млађима, јачима. Ипак, као потомак Михаиловића, и даље одлази на „Зејтинлик“, где драге воље прозбори коју са онима који имају среће да га нађу тамо.
-Без тереапије не могу да живим, ујутру и увече примам терапију, кисеоник, није добро. Ал ипак одем до гробља. Сви ми кажу „Идуће године опет да се видимо“ Видите, ви треба да дођете десет пута, а не само једном. Али не мене да видите! Kо је рођен, један дан, треба и да оде, ја се не секирам. Ако Бог да одобрење, да ми раде ноге, руке. Битно је да ради срце, оно кад не ради… Ја имам 94 године, ипак – каже нам он кроз смех, као да не прича о смрти већ о некој догодовштини или разговору са потомцима чији су преци уснули са жељом да се Србија ослободи.
Са супругом Фатини дели добро и зло још од 1960. године, када ју је упознао, а недуго после и учинио својом супругом. Из љубави је дошла ћерка Ана, која им је подарила две унуке. Уз домаће слатко од поморанџи, ракију из Србије и кафу коју нам је Фатини послужила уз осмех, наставили смо да причамо о односима Срба и Грка, односно, љубави две нације, која је у неколико случајева, баш као у њиховом, крунисана браком.
-Србе воле Грци и Грци воле Србе, зато данас има много наших који су венчани овде. Ми смо православци. Не воли Европа ни њих ни нас. Не знам да ли знате, али у Атини постоји улица „Kарађорђевис Сербиас“, а у Беораду има „РИге од Фере“ – каже он поносно, осврнувши се на своје грчко-српско порекло.
Свако ко је имао част да размени коју са Ђорђем о својим славним прецима, њих 8.000 из Србије, био је задивљен бритким умом који је и дан данас сачувао. Јер, деда Ђорђе зна имена свакога од њих и чува их од заборава. Ту нам је испричао и једну анегдоту, везану за давну посету једног професора историје из Србије.
-Пре много година, долазе људи и један професор историје, каже „Ђорђе, шта кажеш на то да напишеш књигу?“ Kада прођу године, заборавићеш све што знаш“. А ја и данас знам њихова имена. Зато и кажем, кад човеку раде срце и глава, добро је. Прошло је доста година, овде живим у миру и тишини, међу храбрима, међу храбријом омладином наше Србије, 1800 каплара, рекао нам је
Блиц
