Пише:Остоја Војиновић
Имаш право на свој став, али немаш обавезу да припадаш табору
„Ретка је срећа времена у којем можеш да мислиш шта хоћеш и да говориш шта мислиш.“
Публије Корнелије Тацит, Историје
Неке реченице старе скоро две хиљаде година врате нам се у одређеним временима као да су написане јуче. Тацитова је једна од њих.
Данас питање није само смемо ли да кажемо шта мислимо. Питање је и смемо ли да мислимо другачије од људи око нас, а да нас због тога одмах не прогласе „њиховима“.
Од човека се тражи да се изјасни
Живимо у подељеном друштву, а у Србији се то последњих година нарочито осећа. Друштвене мреже су поделе учиниле гласнијим и видљивијим. Више није довољно рећи шта мислиш, очекује се да кажеш и коме припадаш.
Јеси ли за студенте или против њих? Ако ниси јавно уз њих, јеси ли онда један од „ћација“? Ако критикујеш власт, јеси ли аутоматски опозиција? Ако замериш нешто студентима, значи ли то да браниш власт? А ако кажеш да не желиш да се сврставаш, онда си „неутралан“, што се данас често чује као погрда.
Ништа од тога не мора да буде забрањено. Довољно је да се навикнемо на то да свака реч има своју страну, а свака критика свог непријатеља. Тада човек почиње да мери не само шта ће рећи него и како ће то бити протумачено.
Најтежа слобода је слобода да не припадаш
Можеш да подржаваш поједине захтеве студената, а да се не слажеш са свим њиховим поступцима.Можеш да будеш критичан према власти, а да не будеш присталица ниједне опозиционе странке. Можеш да разумеш зашто су људи незадовољни, а да имаш резерве према начину на који то незадовољство исказују.
Можеш да кажеш: „Слажем се са овим, али не и са оним.“ Или: „Не знам.“ Или: „Морам још да размислим.“ А оно што је данас можда најтеже: „Не желим да се сврставам.“
То не мора да буде равнодушност, а још мање кукавичлук. Некад је то само покушај да човек сачува право на сопствено мишљење. Слободан није само онај ко сме да изабере страну, већ и онај ко сме да не изабере ниједну.
Друштвене мреже и диктат припадности
Друштвене мреже су од јавног простора направиле сталну арену. Све се види, памти, дели и коментарише, а једна реченица понекад је довољна да те неко сврста у табор.Све ређе чујемо „Зашто тако мислиш?“, а све чешће „Чији си?“.
То је опасна промена.Када нам је важније ко говори него шта говори, разговор престаје да буде разговор и постаје обрачун око припадности. Аргумент се не слуша да би се разумео, већ да би се утврдило да ли је саговорник „наш“ или „њихов“. А кад некога једном сместимо у фиоку, све што каже тумачимо кроз ту фиоку.
Чак и ћутање мора да се правда
Ако не изађеш на улицу, питају те зашто ниси. Ако изађеш, питају те коме припадаш. Ако ништа не објавиш, сумњив си, а ако објавиш, анализирају шта си заправо хтео да кажеш.На крају човек осети да и ћутање мора да образложи.
А није свака тишина подршка, као што ни свака јавна подршка није доказ дубоког уверења.Људи су сложенији од својих објава.Ако желимо да останемо друштво које мисли, а не само реагује, ту сложеност морамо да сачувамо.
Слобода није само право да говориш
Тацитова реченица тако добија још један слој значења. Слобода није само у томе да ти нико не каже „Не смеш то да кажеш“. Она је и у томе да можеш да кажеш нешто што се не свиђа ниједној страни, а да не постанеш непријатељ.
Да критикујеш власт без мржње према људима који је подржавају.Да подржиш студенте, а да не прихватиш сваки њихов став. Да се не сложиш са њима, а да те зато не омаловажавају. Да промениш мишљење и не осећаш се као издајник „својих“.
У времену када сви имају готов одговор, признање да нешто не знаш може бити један од последњих облика интелектуалног поштења.
Не морамо сви на исту страну
Друштво није здраво када сви мисле исто, већ када људи мисле различито, а ипак могу да разговарају. Када неслагање није увреда, критика није издаја, питање није напад, а промена мишљења није срамота. Када човек не мора сваки пут изнова да доказује да је „наш“.
Ако слободу сведемо на избор између две или три понуђене заставе, заборавили смо њену суштину: да можеш сам да мислиш. Понекад ћеш због тога бити са једнима, понекад са другима, понекад против свих. А понекад ћеш стати са стране и рећи: „Не желим да будем ничији војник. Желим да останем човек који мисли својом главом.“
Можда нам управо то Тацит поручује и после толико векова: слобода није само право да имамо свој глас, већ и право да тај глас заиста буде наш.
