ХАМОВ ГРЕХ

Али шта је тачно Хам урадио?

Велика ствар, видео је свог оца пијаног, па шта?

Шта је ту толико страшно…?

Поента је у томе да Хамов грех није био оно што је он видео.

Хамов грех се родио у тренутку када се није окренуо на другу страну.

Када је поново погледао. Када је стајао и посматрао.

Када је нешто у њему чак задрхтало од задовољства при погледу: ево га, нашег свемоћног оца, праведника из Ковчега, спаситеља човечанства, лежи го као најгори пијанац.

Гле! Какав праведник!

А онда долази други корак.

Хам излази из шатора и прича то.

Обојици браће.

Не може да задржи своје тријумфално негодовање у себи – практично пуца од њега.

Није му довољно што је сам видео, њему треба да подели ово откриће са другима.

Да би и они могли да виде.

Да би се и они могли тријумфално смејати овој „великој и славној“ ствари.

Тако да очева срамота постаје предмет јавног негодовања.

Овде лежи срж зла.

Не у ономе што се види, не у ономе што се износи на видело.

Хам је први претворио туђи пад у предмет јавне осуде.

И то није само грех.

То је злочин против самог устројства света…

Мајка покрива своју бебу пеленама.

Лекар покрива рањеника.

Пријатељ покрива свог пријатеља тишином када се спотакне.

Црква покрива наше грехе неповредивом, тајном, исповешћу пред свештеником.

Све што је живо и добро у свету покрива људске слабости.

Хам је поцепао ово ткиво. Није га покрио – он га је разоткрио.

Први пут у историји, учинио је туђу голотињу предметом спектакла, исмевања, свог личног тријумфа.

Демонског тријумфа.

Зашто је ово кобно?

Неки би могли рећи: па шта, ћаскао сам, па, нашалио сам се… Да ли је то разлог проклетства на цео род?

Зар то није превише?

Није превише.

Јер у овом Хамовом гесту, откривено је нешто што убија саму могућност љубави.

Онај ко разоткрива туђу срамоту – не воли.

Можда се претвара да воли.

Можда грли, љуби и даје поклоне. Али када дође тренутак да бира – да покрије или да разоткрије – разоткриће.

Увек.

Јер у њему нема љубави према ономе ко би могао бити покривен.

Љубав покрива.

Апостол Петар је тако јасно рекао: љубав покрива мноштво грехова.

Не одобрава их, не слаже се са њима, – али их покрива.

Не разоткрива их.

Не излаже их јавном увиду.

Држи их у себи.

Онај ко не покрива, не воли.

Ово није изоловани грех – то је дијагноза добровољне болести душе.

И стога, проклетство не пада на један чин, већ на целу генерацију: јер душа која је себе на овај начин разрушила оставиће исто такво потомство.

Хам није неко ко се једноставно спотакао.

Хам је неко ко намерно гази љубав у себи.

И кроз њих почиње нова врста људи, они који воле пад других.

Молим вас, обратите пажњу, ово је тип од кога се морамо бранити изнад свега.

Не од разбојника са ножем – чувар закона може да се обрачуна са неким ко има нож.

Не од паганина – паганин се може преобратити проповедањем.

Али је тешко бранити се од Хама.

Јер Хам може да буде поред тебе сваки дан.

За твојим столом, у твом дому.

У твојој породици.

У твојој парохији.

И нећеш га одмах препознати као Хама – док не види твоју слабост.

А када то једном види, одмах ће то разгласити, свима којима може.

Хам није остао у древним временима.

Данашњи Хам је бројан, сналажљив и уверен у своју исправност.

Данашњи Хам је неко ко снима телефоном непознатог човека како пада на улици, и објављује снимак на мрежи.

Гледајте! Хајде да се смејемо!

Не помогне му да устане, снима га..

Данашњи Хам је неко ко објави прљав веш о пријатељу, колеги, бившој жени или бившем мужу на друштвеним мрежама.

„Нека сви знају какви су заиста!“

Он не иде да лично истражи, да види дубље ситуацију, – он иде да шири вест.

Данашњи Хам је новинар који се специјализовао за скандале.

Он тражи падове познатих људи и претвара их у робу.

„Народ има право да зна!“, каже он.

Лаж.

Народ има право да буде заштићен од увлачења у откопавања туђе прљавштине, која заражује друге разорном опсесијом хамства.

Хам је данашњи парохијанин који прича о свештенику после службе:

-„Јесте ли чули да је он…Јеси ли знао да је јуче он… Али мислим да је он у ствари…“

Све је ово директан потомак Хама, који је изашао из шатора.

Хам данас је неко ко за породичним столом оговара рођака који пије.

Оговара сина који блудничи.

Препричава догађаје са полуделом таштом.

Не ради тога да посаветовавши се затражи помоћ, већ да тријумфује, да облије презиром и заједнички се подсмеје.

А најстрашније је то што Хам данас носи лепу маску.

Он не каже -Ја сам Хам.

Он каже – Ја сам искрен.

Ја сам истинољубив, не бојим се да ствари назовем правим именом.

Нека сви знају истину.

Истина без љубави то је Хам.

Он није трагач за истином.

Он је злочинац, који је подло сакрио нож иза велике речи „искреност“.

Хам улази у цркву.

И ту постаје посебно опасан, јер га је у цркви теже уочити.

Говори праве речи.

Клања се исправно.

Крсти се усрдније од многих.

Али долази тренутак када поред њега падне човек.

Свештеник – учини неку грешку, неку слабост, неки грех.

Парохијанин падне – открије своју несавршеност.

И онда Хам ради у цркви оно што је Хам радио у шатору.

Одлази и шири глас.

Само са додатним болом посебне врсте: Хам говори благочестивим језиком!

– Каква штета што се отац тај и тај показао таквим и таквим..

Морамо се молити за нашу заједницу, јер наш свештеник…

Не желим никога да осудим, али знате шта је наш брат тај и тај урадио…?

Формула

„Не желим никога да осудим, али…“ – је Хамов препознатљив стил у парохији.

Све после „али“ је разоткривање туђе нагости.

И још је страшније што се ово говори са хришћанским интонацијама.

Господ све види.

И свако ко ужива да у цркви расправља о туђим гресима већ је проклет, јер је већ поцепао љубав у себи.

Постоји, хвала Богу, још један пример.

У истом догађају. У истој кући.

Сим и Јафет сазнају да им отац лежи го у шатору.

Шта раде?

Узимају одећу.

Стављају је на рамена.

И враћају се у шатор, окренути леђима, идући уназад, скрећући поглед.

Тако да чак ни случајно не би видели њиховог оца у његовој срамоти.

Обратите пажњу на детаље.

Не размишљају у себи: „Можда да погледамо крајичком ока?“

Не кажу: „Па, браћа смо, ми можемо..“

Они предузимају конкретне акције са једним циљем: да не виде!

Да немају никакав изговор – чак ни случајно – да помену шта су видели.

То је оличење хришћанског става.

Истерајте Хама!

Не живите са њим у кући!

Поновиће свој смртни грех.

Молите се за њега – и то је од вас довољно.

Коначно, избаците ову гнусну клицу из себе ако је изненада осетите како се мрда у вашој души!

Митрополит Симферополски и Кримски Тихон (Шевкунов)

16. септембар 2026.