Čudnog li fenomena: ateisti bi da propisuju Crkvi šta sme, a šta ne sme, i da sobom zamene vladike i sveštenike! U samoj stvari na delu je najnoviji oblik gonjenja Crkve, nezabeležen u njenoj istoriji, pod maskom brige o ljudima. Svi raniji gonitelji, od Nerona do Hruščova, goni li su hrišćane grubom fizičkom silom – hapšenjima, mučenjima, tamnovanjem, progonstvom, ubijanjem – samo zato što veruju u Hrista.

Moderni „mutirani” gonitelji praktikuju sofisticirane „hibridne” i „mrežne” metode, bez primene fizičkog nasilja, ali sa primenom nebivalog duhovnog nasilja. Oni premda po pravilu bezbožnici, u najboljem slučaju deklarativni vernici – pokušavaju da porobe Crkvu, da je iznutra kontrolišu, da njome iznutra upravljaju umesto nje ne bogoustanovljene zakonite jerarhije.

Ali trud im je uzaludan: Crkvu niko ne može okupirati i podjarmiti, ni spolja ni iznutra. Nju, po rečima Samog njenog Osnivača, ni vrata pakla neće nad vladati (Mat. 16, 18). Njihovo je ljudsko – i samo ljudsko – pravo da ne veruju i da se ne pričešćuju, a naše je ljudsko – po nama i bogodarovano pravo da verujemo i da se pričešćujemo. Mi duboko verujemo, bez zadrške, da se u svetom Pričešću istinski – realno, a ne metaforički ili simvolički – sjedinjujemo sa Hristom, Gospodom i Spasiteljem našim.

Za nas sveto Pričešće, kao vrhunac svenarodnog akta i događaja Evharistije, jeste Telo Hristovo, samim tim Hleb života, i Krv Hristova, samim tim Čaša blagoslova. Iz toga sledi i naša vera da je ono Lek besmrtnosti, kako ga je već početkom 2. veka po Hristu nazvao sveti Ignjatije Bogonosac, i da ni u kom slučaju ne može biti izvor ili uzrok bolesti, zaraze i smrti. Ako je Bog sa nama, – a u Liturgiji i Pričešću jeste, – ko će protiv nas? Koga da se bojimo?

Zar svakog žaljenja dostojnih hristoboraca i crkvoboraca? Uostalom, mi njih ne mrzimo već se i za njih molimo i želimo im svako dobro na putu dobra. Doduše, istine i iskrenosti radi, moramo priznati da mogućnost zaraze preko svetog Pričešća zastupaju – otvoreno ili implicitno, potpuno ili delimično – i neki teolozi koji sebe smatraju pravoslavnim teolozima. Ali njih demantuju neosporne istorijske činjenice koje pokazuju da nisu u pravu i da se, nažalost, polako, ali sigurno, kreću u pravcu liberalnog, čak i ultraliberalnog protestantizma, a neki su, nažalost, u međuvremenu već evoluirali u čistokrvne protestante pravoslavnog porekla.

 

Vladika Irinej Bulović: “Sveto Pričešće – Lek besmrtnosti”

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime