Владика Николај Велимировић је кроз своју богонадахнуту
духовну лиру успео да загреје богомољачка срца и надахне тадашње, као и будуће нараштаје да песмом славе Господа, Мајку Божију и дивне светитеље Христове. Охридски Пролог нас свакодневно
храни поукама, стиховима и беседама Златоустог Србина, највећег просветитеља након Светог Саве, како је рекао велики архимандрит Ава Јустин Ћелијски. Као человођа честитих богомољаца,
Владика Николај, чији ум бејаше теолошка енциклопедија, није желео да теологијом оптерети побожне домаћине, који нису имали образовање, само чисту веру у срцима, већ им је душе надахњивао,
радовао и веселио духовном лиром и песмама у којима је садржана
сва теологија потребна верујућем човеку. Помози нам, Вишњи Боже…
Хај’те, браћо, белој Цркви, да се Богу помолимо… Знаш ли ко те љуби силно… Стихови који нам све појашњавају – како треба да верујемо и чувамо нашу веру, шта је Црква, шта од нас Бог тражи и како треба богоугодно живети? Предивни бејаху богомољачки сабори када су се богомољачке песме ориле из срца десетина хиљада богомољаца, Небеса су се радовала том појању и духовном саборовању у Христу. Након Свете Литургије, богомољци су обавезно настављали духовно
саборовање у црквеној порти да би певали духовне песме и додатно
снажили своју стамену литургијску заједницу. Тако и ми треба да
у нашим литургијским заједницама славимо Бога и певамо у славу Њему. Тај духовни задатак нам је поставио и оставио Свети Владика Николај.
Милош Димић
