Архијерејска духовна власт у Православној цркви представља суштински део црквеног устројства и канонски припада искључиво јерархији (архијерејима). Архијерејски жезал је символ духовне власти коју архијереји имају да на благословен начин управљају клиром, крепећи и предводећи верни народ у вери и побожности. Епископ је духовни отац поверене му Епархије и старешина свих парохијских храмова и манастира у којима поставља и разрешава настојатеље који су ту
по благослову епископа, исто тако одлазе на друге парохије по одлуци свог архијереја. Он је духовни отац који посматра, ослушкује и одлучује, он рукополаже ђаконе и свештенике као главни носилац апостолског прејемства у повереној му Епархији. Он је на Христовом месту, духовним очима гледајући тако мислимо и са радошћу прихватамо ту истину.
Ко то не разуме или не прихвата, налази се у духовној опасности да буде прелашћен, непослушан и непокоран вољи свог архијереја који је одговоран за сав свештени клир и епархиоте. Старац Тадеј је рекао да ко не слуша надлежног епископа, ништа му не вреди и да мртве васкрсава! На рукоположењу се ђакони и свештеници окрећу према епископу и кажу да се заричу да ће му бити послушни као Христу! Тешка заклетва и речи које описују какву духовну власт има епископ. Стога је безумно хулити на владике, говорити ружно о њима, ширити лажи и клевете и тражити новог „подобног“ духовног вођу, а уопште не марити за сопствене грехе и пропусте који и доводе у такво духовно стање када се верник бије у прса и то, не да би говорио: „Боже, буди милостив мени грешноме“, већ да би се хвалио да брани веру и Цркву од епископа, не марећи за речи Светог Кипријана Картагинског: „Где је епикоп, ту је Црква“.
Милош Димић
