Има оних који нам сами понуде помоћ а онда своје речи оповргну, огрну се хладноћом и одбију нас фразом којом се не би постидео ни врсни дипломата што не сме да изрази своје искрено мишљење. Но, како то увек бива, после ситуација у којима смо чисто приступили и никакво зло нисмо урадили, и то, често, убрзо, надођу још лепше, као награде. Бог чак и наше губитке може да искористи како би нас извео на прави пут.
Јашта, имамо се чему радовати, јер већ на следећем путу сретнемо такву добродушност и несебичност, уз речи „дођи слободно опет, имаш где“ да та милост верујућих људи лечи душу и учи нас да и сами будемо такви. Могли бисмо рећи да су то праве речи, али дужност нам је да кажемо да су и прве, хладне и одбијајуће, исто тако праве, јер, како је написао Свети Јован Златоусти: „Када ти брат наноси увреду или неправду, знај да Бог преко њега чисти твоју душу од гордости и сујете.“
Ипак, не желимо да заборавимо лепоте које доживимо преко других. Једна од њих нам се може десити у селу Манђелос, када се две добре душе понуде да нам покажу манастир Врањаш.
Ни место није случајно, јер је манастир на „улазним“ падинама Фрушке горе, на предворју лепоте, што се шири у валовима на превојима који се из равнице претварају у брдашца. А даље, преко планине, стижу до неба.
Манастир Врањаш, посвећен Светом Василију Острошком, саграђен је изнад самог извора воде, од кога су још стари Римљани саградили подземно-надземни водовод до Сирмијума (данашње Сремске Митровице).
Занимљиво је истаћи да је манастир Врањаш најмлађи од свих фрушкогорских. Одлука о изградњи је донета 2008. године, идејно решење 2010, а градња је почела 2011. године. Настанак је везан за један трагичан губитак. Наиме, Милан и Сенка Миланковић, пореклом из места Бродац код Бијељине (са пребивалиштем у Аустралији) су поред извора изгубили своју тринаестогодишњу ћерку Милену. На том месту је преминула.
У спомен на њу постали су ктитори манастира, који неки зову и Манђелос, по имену села. Он је јединствен по својој спољашњости. Мала црква је саграђена од дрвета, од норвешког белог бора и чамовине. Стога нас подсећа на молдавске цркве, које нас чекају на путу за Јаши. Тамне, хоризонтално слагане дрвене греде подсећају на црквице из молдавских села.
Црква је саграђена у малој ували, тачно изнад извора воде који је посвећен Светим Врачима – Козми и Дамјану. Извор је од давнина познат као лековит. Благослов за изградњу манастирске цркве изнад врањашког извора дао је епископ сремски Господин Василије.
Зидове и иконостас храма осликала је иконописна радионица Борислав и Марија Живковић а дуборез на липовој иконостасној прегради је извео Драган Шапоња из Колута. Храм је осветио епископ сремски Господин Василије на празник Светог Василија Острошког.
Ктитор Милан Миланковић је добио орден Светог Саве а подршку градњи су дале државне институције као и велики број верника, претежно из Манђелоса. Имена приложника за иконе и живопис исписана су на насликаном пергаменту који држи Анђео Господњи.
„Ја сам светлост свету“, пише на књизи коју држи Христос а ми то, ушавши у необичну цркву, осећамо. Светлост је облива, нема ни таме ни тамнине дрвета. Зидови не формирају једноставан правоугаони простор, већ се ломе под тупим угловима. У закривљењима и преломима зидова наше око, парадоксално, али Богу ништа није страно, најлепше „пребива“.
На њима су фреске чуда Светог Василија Острошког и Светог великомученика Станка, чобанчета, који држи испис са речима: „Господе, помилуј сву децу света“.
Упечатљива је и фреска девојчице Милене која приноси дарове Светом Василију и подсећа нас да никад не знамо на ком камену, на ком извору можемо испустити душу и да је сваки тренутак време да завапимо Богу да нам опрости грехове.
Никад, такође, не знамо на ком камену, на ком извору ће нам неко опет окренути леђа, иако је обећао помоћ. Свако има свој „посао“ а ми имамо свој – да опраштамо, прихватамо, идемо даље. Никад, такође, не знамо на ком камену, на ком извору ће нас добре душе наћи, да нам их са радошћу покажу.
Ана Атанасковић
