Алексеј Викторович Мишченко
И ДАНАС НАМ ДОЛАЗЕ БОЖИЈИ ИЗАСЛАНИЦИ
О великом Чуду Божијем и Светог Николаја Чудотворца
Збило се то јануара-фебруара 1925. године у Котору
Руски ратни избјеглица становао је са супругом у једној кући, сасвим обичној, на Муо код Котора, на само неколико метара од мора. Кућа је била једноспратна, као и све остале у овом крају. Приземље је заузимала једна једина, вазда тамна просторија са огромним бачвама и разним покућством. За живљење се користио само спрат. Ту, на спрату, у једној соби живио је избјеглица са супругом, а у осталим собама газда са својом породицом. И ту је Бог сиротом пару руских емиграната послао кћеркицу, која им је била и прва радост у њиховом изгнаничком странствовању, али и за чијем су доласком на свијет услиједила и велика искушења, да би се у томе прославила Сила и Слава Божија. Наиме, послије порођаја жена се тешко разбољела и након неколико дана хитно је смјесте у војну болницу у Котору. Дијагноза је била проста, и застрашујућа – заражење крви.
Здравствено стање болеснице се из дана у дан погоршавало, тако да је пала у кому и у њој била преко двије недеље. Љекари су се борили за живот несрећнице свим могућим ондашњим средствима, али без успјеха. Након мјесец дана боловања, стање болеснице дошло је до критичне тачке и љекари већ рекоше њеном супругу:“Ми је спасити не можемо, све је свршено…“ Послије тих ријечи, он, бездомни пуковник царске војске, интелектуалац са завршеном богословијом у Кијеву и Војном академијом у Петрограду, ћутке похита кући, уже у своју собу да је поспреми, газдарици однесе новорођенче, затвори се, скину са зида, у углу једну светињу, сребром оковану икону Пресвете Мајке Божије Казањске, родитељски благослов из Русије, и паде на кољена пред Њом и звапи молитву, како то може само побожни човјек, када га силина јада и невоља преплави очајањем… Касније је говорио:“ Нијесам се тако молио ни пред непријатељским бајонетима када сам гледао смрт у очи…“ Затим, устаде, узе иконицу у њедра и пожури у болницу… Да ли је још жива?!“ Болничарка на вратима му одговори:“Јесте, још је жива!“Он иконицом закрсти драгу страдалницу и стави јој је под главу… Пред вече, љекар га посаветова да ноћас остане покрај ње. И храбраше га – да се држи…
Пред јутро, болесница неочекивано – отвори очи и, видјевши свог вољеног животног друга захтије нешто да му каже, али од малаксалости не могаде – гласа није имала. Он се брзо сагну до њених усана, које су се с муком мицале и у слабашном шапутању једва разазна ријечи: Мне лучше…“ (Мени је боље…). Болесница затим опет затвори очи… И тако прође још један дуги и мучни дан. Свака два часа болесници су мјерили притисак, слушали срце. Дисала је равномјерно, као да спава. Увече дође и љекар и – све се понови… Он, раширивши руке и очи, само рече: „Невјероватно!“ Потом додаде: „Ви, господине, можете ићи да обавите своје послове. Неизоставно се одморите, одспавајте и дођите ујутру да видимо шта ће бити даље!“ Добри супруг оде са великом надом и вјером у милост Господњу, молећи се за спасење драге супруге. Дома га чека кћеркица, њој треба пружити топлину и за мајку… Прође тако још једна, нешто мирнија, али ипак бесана ноћ. Рано ујутру већ на вратима болнице саопштише му да је жени боље. Дође у то и љекар: „Реците“, упита он, „којој сте се то Мадони молили?“ (Био је, наиме, католик). „Бог је њу спасио“, одговара муж-избјеглица. Онда заједно уђоше у собу болеснице и – о чуда! – први пут за протеклих мјесец дана она свог супруга дочека отвореним, будним очима! Нешто је шаптала. Од тог дана свијест више није губила. До тада висока температура стаде благо али прогресивно да опада. Три дана касније жена шапатом исприча мужу:
„Када је почело да ми бива боље (а то је било три дана раније), видјех у сну – дође ми Свети Николај Чудотворац. Нијесам га одмаг познала, јер је био обучен у обичну свештеничку црну мандију, само са епитрахиљем, и малим молитвеником у руци гологлав. Он ми је казао: „Кчери, само вјеруј! Мајка Божија је свемилостива, бићеш спасена!“ Потом је изчезао а ја се пробудих. Тада тек и схватих да је то био Свети Николај Чудотворац. Од овога сна мени је стално све боље. Чим оздравим, одслужићемо благодарствени молебан Светоме!“ Испричавши о сновиђењу супругу, шапатом, само њему, јер никог другог у соби тада није било, болесница пожели да, када устане из болесничке постеље и могне да оде у свети храм, замоли свештеника да одслужи ту службу захвалности… Будући да у догледно вријеме о њеном устајању са постеље није могло бити говора, о томе нијесу никоме ни ријечи проговорили (нису ни имали коме).
Прође потом још неколико дана. Жена је већ могла да сједи на кревету и говори тихим гласом. Сада је већ био потребан само опоравак , ништа више. Дође најзад и онај радостан дан када су љекари рекли обома да она може кући… Два чамца, привезана један за други, превезоше болесницу ка болничком кревету преко которског залива. Док су пловили, један од веслача примијети: „Биће буре!“ Било је већ поподне када је унесоше у кућу на обали. Читава газдина породица и неки сусједи сјатише се око Рускиње и њеног супруга да им честитају оздрављење…
Послије једног-два часа, заиста се подиже јак вјетар. Море се узбурка, а пред вече огромни валови, разбијајући се о стијене и бетонско степениште, као запенушана бујица пропињали су се и десезали до самих улазних врата, која је газда закључао на замак. Удари затим страшна киша. Собу руских емиграната освјетљавала је само петролејска лампа са зида. У углу је горио „примус“ са млијеком за дјевојчицу и болесницу. Жена је лежала , дјетенце спавало, а муж чекао да се млијеко узвари, па да стави и мало чаја за себе. Свуда је већ владала дубока, олујна, зимња ноћ…
Изненада, неко лагано покуца на врата… „Газда или газдарица“, помисли домаћин, па одговори: Изволите, уђите!“ Врата се тихо отворише и у собу сасвим неочекивано ступи стасити свештеник са кожном ташном у руци. Он на чистом руском језику упита:
„Је ли овдје жена која је данас дошла из болнице?“
„Јесте, оче! Ето је!“, показа муж на кревет.
„Ја сам дошао да одслужим благодарствени молебан“, рече свештеник.
„Велико Вам хвала, оче!“, рече муж.
Свештеник извади из ташне епитрахиљ, обуче га, изговарајући молитву, затим узе мали молитвеник.
„Ти, кћери, сједи ту, на кревету, крај узглавља. Примакните ближе своју кћеркицу…“
Када свештеник отвори своју књигу, жена, на своје најдубље изненађење, угледа у њој иконицу Светог Николаја Чудотворца, на којој је представљен управо у оном истом одјејању у којем га је она видела у сну (такву представу Светога никада ни прије ни послије тога у своме животу она није видјела). Свештеник уто упита:
„Коме ћемо служити благодарење, Пресветој Мајци Божијој или Светом Николају Чудотворцу?“
„Николају Чудотоврцу, батјушка, рече жена, јер сам га видјела у сну!…“
По завршетку молебана, свештеник благослови сва три члана породице и поче да се спрема за одлазак. Жена га замоли:
„Батјушка, или ми поклоните или продајте ту иконицу, јер сам Светога управо таквог видјела у сну!“
„Не могу кћери! Ова икона Светог Николаја је увијек са мном“, одговори свештеник.
Домаћин га тада упита:
„Како сте дознали за долазак моје болесне супруге из болнице?“
„Дознао сам на броду“, одговори овај.
„Останите ноћас са нама! Куда ће те по таквој олуји! Попијсте шољу топлог чаја!“
„Не могу, у Рисну ме чека још једна болесница“, рече батјушка и опет све благослови, окрену се и изиђе из собе.
Муж похита ка лампи, скиде је са зида да освијетли у дубоки мрак утонуло дрвено степениште, па и простор између бачава у приземљу, кроз који треба проћи… Када изиђе на ходник, тамо – нема никога?! Сађе доље, види – врата затворена изнутра на замак?! Зачуди се – како је то брзо газда успио да испрати госта и замандали за њим врата?! Покуца код газде, а газда у пижами искочи и преплашено упита шта се догађа, кад му у то доба куцају на врата. Станар, пак, са лампом у руци пита га да ли је кога испратио, али газда никога није ни видио ни чуо откада је врата закључао у сумрак. Онда обојица заједно сиђу доље, све добро прегледају али не нађу чак ни мокре трагове посјетиочеве! У међувремену дође и газдарица, а онда се сви упуте у станареву собу. У том тренутку домаћини се сјете да је свештеник био гологлав, без кишобрана и сасвим сув! Тек тада су схватили…
Како је непознати свештеник уопште и дознао за жељу болеснице да принесе Господу и Светитељу Његовом благодарствени молебан?! Како је свештеник знао да на креветићу поред мајчиног лежи управо кћер а не син?! Све то и читава природа, својим муњама, громовима и проломима облака, све је свједочило да се пред очима двоје сиротих изгнаника десило истинско Чудо Божије!… Ту свијест само је утврдило сјутрашње сазнање да у току јучерашњег дана и ноћи ниједан брод није ни допловио ни испловио…
+ + +
Ја који испричах овај истинити догађај, што се збио шест година прије мог рођења, навео сам овдје и многе потанкости за које би се читалац с правом могао запитати нијесу ли оне можда измишљаји, дати ради уљепшавања приче… Међутим, све то, до у најситиније детаље испроповиједано, ја сма безброј пута чуо слушао од саме Богом исцијељене болеснице, моје миле мајке, чију би причу мој добри отац, који је са њом све то заједно преживио, вазда слушао дубоко уздишући, крстећи се и славећи Име Господње!
Много касније, током наше дуге емиграције, за вријеме Другог свјетског рата у Скадру, ми смо срели добру, врло побожну руску породицу Василија Васиљевича Пузанова, која је била избјегла из Призрена. Супруга Василија Васиљевича, уважена Викторија Алексејевна (Царство им Небеско!), била је иконописац-рестауратор. На молбу и по опису моје мајке, она је на дрвету иконописала икону Светог Николаја Чудотворца, представивши га онако како га је моја мајка видјела у сну, само са епитрахиљем, гологлавог. Та икона, освећена у цркви Светог Александра Невског у Скадру, од стране Новомученика србског у Албанији, оца Лазара Поповића, чувала нас је и била наша утјеха током свог овог времена, чак и у периоду најтежих прогона вјере у Албанији. Моја вољена мајка није се растала са њом ни у часу кад ју је Бог к себи призвао : отишла је са том иконом под главом и у вјечни истински живот, у 83-ој години живота земног (+16./3. маја 1980). Та света икона је мојој тако вољеној и побожној мајци замијенила наше православно опијело, без којег је била сахрањена у доба жестоког прогона сваке светиње, када у читавом Скадру и околини није било ни једног свештеника, који би крштавао и опојавао православне.
Овим својим написим желим да посвједочим јавно и гласно да и у наше вријеме к нама људима долазе и видљиво нас посјећују Изасланици Бога Живога из неземаљског свијета. „КО ИМА УШИ ДА ЧУЈЕ, НЕКА ЧУЈЕ!“
Опрости, Боже, сва прегрешења вољна и невољна усопшим рабима Твојим Виктору и Јелени! Амин.
Март 1993. године, у Скадру
Недостојни раб Алексеј
О Богом благословеном газди негдашње куће мојих родитељапознато ми је само следеће: Звали су се Грације Симовић, по народности је био Хрват, ожењен кћерком руског генерала Агнесијом (са надимком Гејка), која је била кума новорођеној дјевојчици станара избјеглица, Валентини. Та наша кума имала је сина Николаја и кћеркицу Катјушу. Када се Валентина (моја рођена сестра) удала родитељи су је благословили чудотворном иконом Казанскр Мајке Божије, а када се удала Валентинина кћер Олга, икона је као родитељски благослов прешла код ње, гдје се налази и данас.
+ + +
Виктор Николајевич Мишченко, био је официр Царске руске војске, рођен је 14./1. априла 1879. године у Ставропољу а умро је на Богојављење 19. јануара 1955. године у Скадру. Његова супруга Јелена Јаковљевна Мишченко рођена је 16./3. маја 1897. године у Краснодару а умрла је 14. јуна 1980. године у Скадру. Сахрањени су на гробљу у Скадру.
Кћерка Виктора Николајевича и Јелене Јаковљевне Мишченко, Валентина упокојила се 2011. године. Опијело је новопрестављеном слушкињи господњој Валентини служио архимандрит Лука Анић.
Њихов син, Алексеј Викторович Мишченко, који је записао ово чудо Божије и Светог Николаја Чудотоврца, објавио је аутобиографску књигу на руском језику, под називом „Далеко од отаџбине“, која је са благословом Његове Светости Патријарха московског и цијеле Русије г. Кирила штампана у иудању ставропигијалног Новоспаског манастира у Москви.
Алексеј Викторович Мишченко и његова супруга Ана р. Самарџић, (који имају два сина, Виктора Алексејевича и Аполона Алексејевича – професора Богословије Светог Петра Цетињског) упокојили су се почетком фебруара 2012. године. Сахрањенио су на скадарском гробљу поред својих родитеља . Четрдесетодневни помен Алексеју и Ани и помен Виктору и Јелени и Валентини, служио је 11. марта 2012. године Митрополит црногорско-приморски зетско-брдски и скендеријски и егзаррх свештеног трона пећког г. Амфилохије Радовић са свештенством.
Нека ово посведочено Чудо Божије и чудо Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, које се догодило прије 101 годину у Котору, а које прије 33 године, записа Алексеј Викторович Мишченко у древном Скадру, буде мала воштаница за покој њихових племенитих душа, а свом њиховом потомству, нека буде на благословени напредак и свагдашњу благодатну заштиту и помоћ, велоког угодника Господњег Светог Николаја Мирликијског Чудотоврца. Амин Боже дај.
Христос воскресе – ваистину воскресе!
Приредио: хаџи мр Александар Вујовић,
професор Цетињске Богословије
