Хришћанским погледом на стварност од себе сачињавам делатну философију изабране земље. У центру те моје изабране земље се налази Јерусалим, који постоји тајноводством духовног сагледавања. То је пут победе којим се склањам од гордости и окрећем ономе који је ходао улицама тога града. Прожимајући откривање тог хода позивам себе да начиним искорак изнад моје природе, тако што ћу пронаћи светињу над светињама коју ћу заштитити навлачењем завесе целомудреног смирења.
Усходећи тако ватреном вером, осмелио сам се на добар живот. Сигуран знак да је то добар живот је то што наилазим на грбав пут искушења.
Намера тог непомјаника је да уведе страх у добар живот како би охладио ватрену вољу. Тај страх који он уводи у мој живот се не налази видљив у ономе чега се отворено бојим. Него као такав страх је питање унутар мог унутрашњег човека и он је војнички вешто камуфлиран и спреман да нападне крепост.
Таква моја сила крепости је недволичност вере, љубави и наде, која је светиња над светињама мог бића, закриљена тајанством завесе.
